На југу Србије и у Македонији постојао је обичај који се називао „бањање крста“. Морам признати да ме је прилично саблазнио када сам то први пут видела у вртогошкој цркви, где смо живели док се обнављао манастир Свети Стефан. Наиме, ради се о некој врсти лицитације.
У току освећења воде на Богојављење свештеник би питао ко хоће да буде кум за идућу годину, односно ко би „да бања крст“. Тај назив је проистекао, вероватно, из обичаја да онај ко је кум држи заједно са свештеником крст у освећеној води и прави крстолике покрете кроз воду. А ко ће бити тај човек одлучивала је чињеница, ко да више пара. Свештеник каже полазну цифру, присутни довикују суму коју они дају, и тако надметање траје док сви остали не одустану.
Смртно сам се саблазнила у својој почетничкој побожности видевши тај ужасни призор. А шта са онима који немају паре?, питала сам се. Све ми је изгледало уз „непобожно“, још и неправедно. Једном речју „примитивизам“. Вероватно би негде скривено у мени то остало као непроменљив став, далеко од свести да ту има неке гордости и лепо упакованог примитивизма, да се није догодило следеће:
Било је то 96. године у фебруару месецу, долази код нас у манастир Светог Стефана млађи човек са намером да наручи украшену икону. У разговору сазнајем да је из села Дубница, у близини Врања. То село ми је познато по томе што се у планини изнад њега налазе три прелепе средњевековне цркве у прелепом амбијенту од букове шуме, додуше мало врлетном, али не тако удаљеном од села. Са друге стране тог брда, боље речено планине већ су албанска села. По тим странама су стоку чували и наши и албански пастири. Једном приликом Албанци поскидају цреп са једне од тих црквица и одвезу кући. Убрзо потом, док су албанска деца чувала стоку по свом обичају, и пошто је загрмело и почела киша, они се склоне у црквицу. Удари гром и побије их на месту. Мештани тог села су онда долазили и донели цреп да се покрије црква. И никада више нико ништа није дирао. Напротив, сви мештани из околине су се трудили да их уреде и сачувају.
Дакле, долази поменути брат, чије име памтим, из тог села Дубнице, са намером да наручи икону за цркву Светог Петра и Павла, једну од те три постојеће. Рекло би се ништа несвакидашње, али је даљи наш разговор показао нешто друго. Испричао ми је да он радо обилази и понешто допринесе тој цркви која га је вратила у живот, како је он рекао. Био је тешко болестан и из болнице отпуштен у непокретном стању, као безнадежан случај. О детаљима болести нисам се распитивала. „Једну ноћ“, каже он, „дође ми у сан једна Жена са Дете у руке. Гледа ме жалостиво и каже: „Ти за празник да отиднеш у цркву и да бањаш крст.“ Пробудим се и чудим, што ће тој да бидне. Заборавим ја на тој, кад у другу ноћ, па она Жена сас оно Дете, и па ме гледа и ми вели: „Рекла сам ти да идеш у цркву да бањаш крст“. Како ће идем, мори, кад легам и не се дизам. И заборавим тај сан. И сањам је трећи пут, с`г ме гледа строго и ми вика: „Ако не отиднеш, неће добро да буде.“ Што да работим, испричам ја мајци. Они се исплашише, ал` како ће отиднем до цркву. Нађе татко ми једно магаре и на Богојављење ме качише на магаре, татко ми поред мене и качисмо се до цркву полечка, полечка. Ал са које паре ће ја бањам крст, тој се питујем. Тамо некад ће излегне и до иљаду евра. Ништа, ћутим ја, ћути татко ми. Кад поче лицитација, излезе на петсто евра, ја се јави и даде ми поп Крст. Донесо га дом. Туј годину ја оздраве, дигна се од кревет, и роди се син ми, и паре нађо и за бањање и још даде Господ у кућу. И ето, сад бринем кад могу и колко могу за туј цркву. Ако ништа, да гу бар очистим. А овуј икону оћу да је даривам за овуј годину.“
Показујући на икону Мајке Божје на зиду, заврши своје казивање: „Ето, то је та Жена што ми дође у сан. Она ме подигне од постељу!“
***
Дуго сам размишљала о свему. Наслушала сам се чуда и помоћи Мајке Божије, али није само у томе ствар, него се чудим како Бог снисходи човеку! Како неке наше, наизглед (а можда и стварно), бесмислене обичаје окреће на нашу корист. Та лицитација је за мене била ништа више него једна саблазан. И као „сиротињу ни у Цркви нико не гледа!“ Гледа их Бог! Он налази начин. Нико није као Бог! Једна ружна слика, једна лицитација, бесмислене скоро сујеверне радње... све то Бог користи да би направио Себи простор. Довољно Му је и толико! Не тражи много да би нам дао све!
Више на Богојављенско „бањање крста“ нисам гледала истим очима. Ни на шта више нисам гледала истим очима. Најгоре од свега је усиљена, извештачена побожност, лишена љубави према човеку. Гора је од атеизма.
Сетила сам се старозаветног Саула кога су бирали за цара. А Самуило пророк подиже руке к Богу и говори: „Боже, зар поред Тебе да бирају цара?“ А Бог му одговара: „Ма, пусти их нека бирају.“ И даје им Саула за цара, и даје му власт и моћ и све што му треба, да би народ имао цара. Нико није као Бог!
Ко је икада могао да смисли таквог Бога? Смиреног! Таквог Бога нико никада није могао да замисли. То никоме никада на ум не би пало. Таквог Бога је немогуће измислити. Такав Бог постоји, и такав Бог нам се даје кроз Богочовека Христа! Њему слава у векове!