Познато је да је култ свете Петке веома развијен у српском народу. Многе наше породице славе је као крсну славу (по бројности свечара у Србији ова светица заузима пето место – иза светог Николе, светог Јована, светог Ђорђа и архангела Михаила), баш као што су њеном имену посвећени и и бројни српски храмови у којима јој се верници обраћају молитвом за помоћ и спас у болести и другим животним неприликама.
Радећи, пре нешто више од десет година, на књизи о светој Петки, наши свештеници прикупили су и сведочанства заштите, исцељења или опомене, напомињући како им “долазе многа искрено верујућа лица којима морамо да признамо аутентичност њихових виђења”. Преносимо само једну од таквих фасцинантних исповести из тог времена:
Један официр ЈНА и члан тада неприкосновене партије, затечен је на коленима на поду београдске капелице удубљене у стени испод зидина калемегданске тврђаве, посвећене светој Петки. Кад га је неко од верника упитао како он, као војно лице, тако слободно испољава своја верска осећања упркос Партији која му то забрањује, он је одговорио:
– Ова црквица ми је спасла живот. За време Другог светског рата ја сам овде у близини био нападнут од стране немачке патроле и гоњен полицијским псима који су ми били за петама. Спас сам потражио у овој пећиници – црквици која тада није имала ни врата која би ме могла заштитити од паса. Утрчавши у црквицу ја сам очекивао да ће пси ући и растргнути ме пре доласка патроле. Међутим, пси су стигли и лајали, али нису улазили даље од прага. Утом су стигли и полицајци и један од њих је крочио унутра са пиштољем и батеријом. У том трену створила се однекуд испред мене нека жена у црном оделу и ставши испред мене раширила свој плашт да ме заклони. Војник је шарао батеријом и преко мене и преко свих зидова и углова капелице, и није ме видео. Био сам за њега невидљив! Војници су одјурили даље, а жена у црнини је нестала. Тек после два сата ја сам скупио храбрости да изађем из капелице, не знајући да ли су моји гониоци у близини, али је напољу све било мирно и деловало је умирујуће.
После сам сазнао да је ова црквица посвећена светој Петки. Бацивши поглед на икону, видео сам да је Она била обучена у црне хаљине, и тако сам је препознао. Она ми је спасила живот, и зато долазим овде да јој се захвалим.
Лековите воде свете Петке
Култ свете Петке негује се вековима у југоисточној Европи, како код Срба тако и код Грка, Румуна, Бугара, а поштују је и неки нехришћански народи на средњем истоку. Са великим таласима српских сеоба поштовање свете Петке се са југа преносило до Далмације и Мађарске, а најснажније се исказало у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Шумадији и Срему.
Верници се светој Петки обраћају молитвом за помоћ и спас од болести и других животних невоља. Поред храмова посвећеној светитељки често се налазе извори лековите воде коју људи узимају, верујући и надајући се да ће им залечити ране и заштитити их од болести. Тако и поред Црква Покрова Пресвете Богородице крај Расине постоји извор воде, народ сматра лековите, посве}ен овој светитељки.
Све је почело далеке 1934, када је по налогу Милосава Васића, задужбинара из Горњег Злегиња, и његовог сина Радоја, неимар Благоје Митровић изградио чесму крај Расине, недалеко од саме крушевачке вароши. Због лековитих својстава њене воде, чесма је ускоро добила назив Извор Свете Петке, стекавши у народу епитет светог места. И људи су управо на овим изворима (установљене су две чесме, са “мушком” и “женском” водом) тражили исцељења за болести очију, екцеме на кожи и лицу, али и друга обољења, са дубоком вером да је извор Божји дар. Свако ко је захватио воду, а таквих је било јако пуно, остављао је неки прилог: неко новац, неко пешкир, неко марамицу… И по томе је место постало познато у читавом крају, као и по захвалности оних који су веровали да су баш овде нашли лека за своју бољку. Временом, на овом месту се појавила и мала градјевина од непечене цигле, а прво зидано здање подигнуто је 1985. године. Народ га је прихватио као цркву и наставио да посећује, посебно о празницима…
У епархијама СПЦ око 240 парохијских и манастирских цркава посвећено је светој Петки, а у Београду је најпосећенија капела на Калемегдану где се сваке године, после литургије у Цркви Ружици која је у непосредној близини, организује литија у којој учествуји верници.
Калемегданска капела Свете Петке саграђена је на извору воде за коју се верује да исцељује очне болести и у њој се, као велика светиња, чува мали прст светитељке. Према народном предању капела на Калемегдану и црква Ружица подигнуте су још у 15. веку за време деспота Стефана Лазаревића, али су и порушене у време турске владавине. Данашња капела и црква, место ходочашћа где се сваке године на Петковицу окупљају многобројни верници, изграђена је 1937. године по пројекту архитекте Момира Коруновића.
У крстионици уз капелу Свете Петке обављају се крштења верника уз поштовање изворног хришћанског ритуала – погружавањем. Празник прослављају и београдска цркве Свете Петке на Чукаричкој падини и друге многобројне цркве у Србији и другим православним земљама које велико поштовање указују светитељки.
Иначе, храмове овој светитељки Срби су почели да зидају још у доба Немањића. Највише их је било на Косову и Метохији – како по градовима (Призрен, Приштина, Пећ), тако и по селима. Последњи српски деспоти и деспотице, такође су многе храмове посветили Светој Петки.
Капела светог камена
И, за многа места посвећена овој светици верује се да чудотворе. Тако се у капелици уз цркву манастира свете Петке у Стублу (11 километара од Врњачке Бање), у којој се чувају јастучница и покров ове светитељке, налази и стуб за који многи верују да је чудотворан. У Капели светог камена, се, наиме, чува део олтара за који се верује да је припадао некој древној црквици, по свему судећи од трошног материјала, јер ни у темељима нису сачувани њени трагови, од које је једино он остао. У међувремену је са њега је нестала и хоризонтална плоча која се ту налазила, па од тог доба подсећа на четвороугаони стуб укопан у земљу.
Власник ливаде на којој се налазио био је извесни Арсеније, ожењен 1875. удовицом Руменом, која је имала сина Тихомира Милосављевића. Народ се редовно, уз молитве, окупљао око тог камена, што је Арсенију сметало. Одлучио је да камен извади и баци га у поток. Међутим, вративши се кући, видео је пасторка тешко болесног. Уплашен, покајао се и вратио камен на старо место и младић је – одмах оздравио. Заједно су, касније, на ливади подигли црквицу дашчару. Када се Арсеније упокојио, ливаду је, заједно са црквицом, наследио Тихомир, од кога ју је 1965. године купио Стојан Коматовић из оближњег села Раванице, који је желео да на том месту подигне нову, већу цркву и манастир, тежећи и сам монашком животу. На празник свете Петке 1978. владика Стефан је свечано освештао цркву и дао благослов.
Није, нажалост, прошло много времена и црквица од дасака је изгорела у пожару 1986. године, па је камен опет остао на отвореном. То је, међутим, потрајало само док Драгиша Гојковић није подигао данашњу капелу. Разлог да се на то одлучи је било чудесно спасење на његовом имању на Косову. Наиме, под притиском Шиптара није хтео да поклекне да прода имање и да се исели. Да би му се осветили и извршили додатни притисак, Шиптари су једног дана насрнули и опколили му кућу, тако да је Драгиша био присиљен да побегне на таван. Са пушкама у рукама и гласно га вређајући, Шиптари су пошли за њим. Један је већ почео да се пење и на таван. У том часу испред Драгише се појавила жена у црном (у којој је тек касније препознао лик свете Петке) и рекла му „Не бој се Драгиша, ја ћу те сакрити“. Тако се и десило! Гониоци су били у неверици како је нестао када је „сад био ту“, и после неког времена у чуђењу су отишли.
Преселивши се у Врњачку Бању где је купио кућу, Драгиша је чуо за пожар у Стублу, појавио се у манастиру, испричао братству причу о чуду које му се десило и предложио да плати и материјал и раднике, како би се подигла капелица посвећена светитељки која му је на чудесан начин помогла. Ту је смештен и камен који је отад на сигурном, под кровом осмоугаоне куполе црквице назване Капела светог камена. У капели се не врше богослужења – место је искључиво поклоничко. Камен посећују многи који уз веру и молитве очекују да Бог преко њега чудотвори.
Чудотворне мошти
Света Петка, која је историјска личност сврстана у ред светих, као једна од највећих мисионарки хришћанске вере поштује се данас у целом православном свету, а на поклоњење њеним светим моштима које почивају у Јашији у Румунији долазе и припадници других религија верујући у њену исцелитељску моћ. Посебно јој се обраћају жене свих вера и нација сматрајући је својом заштитницом.
Преподобна мати Параскева је, иначе, рођена у Епивату, малом месту у близини града Каликратије (Пиват, турски Бојадос), између Силинаврије и Цариграда, у Малој Азији, при крају десетог, или по неким ауторима и на почетку 11. века, а према записима српског владике Николаја Велимировића, пореклом је Српкиња. По предању, многе године је провела у пустињи, у посту и молитви и усамљеничком животу. У дубокој старости јавио јој се, у сну, анђео, и упутио у отаџбину да шири веру Христову.
На њеном гробу, каже легенда, догађала су се чуда. Бугарски цар Јован Асен 1238. по једнима је отео, по другима једноставно пренео мошти свете Параскеве у свој престони град Трново. Кад су Турци освојили Бугарску, мошти су пренете, по заповести султана Бајазита, у молдавски град Јаши.
Кнегиња Милица успела је 1396. да измоли светитељкине мошти и сахрани их у цркви Ружици, на Калемегдану. Верује се да су од времена деспота Стефана Лазаревић сто година почивале у стени поред калемегданске капеле и извора Свете Петке и да су јој на поклоњење долазили и православни и католици па и мухамеданци, тадашњи окупатори Србије. Култ светитељке је у Србији добио на снази крајем 14. века, после Косовске битке и у време почетка турске владавине када су многи умни и духовни људи нашли уточиште у српској земљи.Султан Сулејман Други пренео је мошти свете Параскеве 1521. у Цариград.
Коначно, 1641. цариградски патријарх Партеније поклонио је мошти молдавском кнезу Василију Лупулу, који их је пренео у Јаши и положио у цркву Света три јерарха. Мошти светитељке данас се налазе у прелепој митрополијској катедрали у граду Јаши (познатом управо као верском средишту и најзначајнијем месту ходочашћа на тлу Румуније, са преко 50 цркава).
И – чудотворе. „Прво и највеће чудо свете Петке је сама чињеница да њено тело, које је било годинама закопано у земљи, није иструлило. Њене свете мошти заиста подсећају на живог човека који је само накратко уснио“ – забележили су аутори монографије „Света Петка – слава српска и заштита верних“, наглашавајући како се управо преко њених моштију већ вековима пројављује велика Божија милост, која се види у чудесним исцељењима, оздрављењима бројних људи који долазе да јој се помоле, без обзира на веру и националну припадност. Као један од новијих наводе и пример студенткиње музичке академије која је била болесна од леукемије. “После много напора лекари су рекли да немају више шта да предузму. Тада су родитељи, скрхани болом, похитали чудесном лекару, моштима Преподобне, с јаком вером, с молитвама и сузама, да им исцели кћер. Током два месеца свештеници Саборне цркве и родитељи заједно са кћерком молили су се Богу и Преподобној за исцељење. Након ревносних молитава, девојка се потпуно исцелила од леукемије, тако да су се чудили сви лекари, а почетком следеће године вратила се на Академију, на предавања.”
Векови пролазе, а прича о светитељки и даље надахњује срца верних. И снажи веру, враћајући нас, увек изнова, самој њеној суштини.
Славољуб Марковић