Када се Бог пробија до нас, или када ми у изузетним околностима проналазимо пут до Бога, у тренуцима када се свакодневна рутина изненада распада, откривајући дубине које раније нисмо ни слутили, када у себи осетимо присуство молитве и њену потенцијалну снагу - тада не постоји никаква препрека. У тим тренуцима, када осећамо Божје присуство, стојимо пред Њим лицем у лице, са страхопоштовањем и у директном разговору. Међутим, прави изазов настаје када човек има осећај Божје удаљености... Овде се не ради о стварном, објективном одсуству Бога, јер Он је увек присутан; ради се о субјективном осећају одсутности који се јавља у нама. Ми стојимо пред Богом и вапимо у тишину која нам се чини бескрајном, без икаквог одговора. Шта учинити у таквим тренуцима?
Пре свега, кључно је разумети да је молитва сусрет, односно дубок однос који се не може изнудити ни са наше стране, ни од стране Бога... Када би било могуће механички призвати Бога на састанак, присилити Га на сусрет само зато што смо ми одредили одређени тренутак за то, такав чин не би представљао истински сусрет нити однос. На тај начин бисмо могли да се сретнемо са измишљеним ликом, са различитим идолима које постављамо пред себе уместо Бога; међутим, то је немогуће остварити у односу са Живим Богом, баш као што је немогуће у односима са било којим живим бићем. Прави односи започињу и развијају се искључиво у атмосфери узајамне слободе...
Често се жалимо што Бог не учини Своје присуство очигледним током тих неколико минута молитве у току целог дана. Међутим, шта рећи о преостала 23 и по часа? У том периоду, Бог може непрестано куцати на врата нашег бића, а ми му одговарамо: „Извини, заузет сам,“ или уопште не реагујемо, јер чак ни не обраћамо пажњу на Његово куцање на вратима нашег срца, ума, свести, савести или живота. Стога, немамо право да се жалимо на Божје одсуство, јер смо ми сами далеко више одсутни.
Друга битна ствар коју треба имати на уму јесте да је сусрет лицем у лице са Богом увек својеврсни суд за нас. Када се сретнемо са Богом, било то кроз молитву, кроз размишљање о духовним темама или у созерцању, у том сусрету можемо бити или оправдани или осуђени. Овде не мислим на изрицање коначне пресуде вечне осуде или спасења у том тренутку, већ на то да је сусрет са Богом увек преломни моменат, криза (од грчке речи κρίσις - суд). Захвални смо Богу што нам не открива увек Себе када ми неодговорно и површно покушавамо да ступимо у заједницу са Њим, јер такав сусрет може надмашити нашу духовну снагу. Стога, када не осећамо или јасно не доживљавамо Божије присуство, наша прва реакција треба да буде захвалност.
Бог је милостив; Он не долази пре времена. Он нам пружа прилику да погледамо на себе, да схватимо да не осећамо Његово присуство у тренуцима када би нам то било на суд или осуду. Илустроваћу то једним примером. Пре много година, пришао ми је један човек и почео да ме моли: „Покажите ми Бога!“ Одговорио сам му да то не могу учинити, додавши да чак и када бих могао, он ипак не би видео Бога... Да би човек могао да сретне и види Бога, неопходно је да поседује нешто заједничко са Њим, нешто што ће нам дати очи да видимо и чула да осетимо. Човек ме је затим упитао зашто имам такво мишљење о њему, а ја сам му предложио да размисли и каже које га место у Јеванђељу посебно дотиче, како бих покушао да увидим у чему је његова сличност са Богом.
Он је одговорио: „Да, постоји такав одломак: у 8. глави Јеванђеља по Јовану налази се прича о жени ухваћеној у прељуби.“ Ја сам рекао: „Добро, то је једна од најлепших и најдирљивијих прича. А сада, седите и размислите: Ко сте ви у тој причи? Да ли сте на страни Господа, пуни милосрђа, разумевања и вере у могућност покајања и преображаја те жене? Или сте ви жена која је разобличена у прељуби? Или можда један од старешина који су, један по један, одлазили, суочени са својим сопственим гресима? Или један од младих који су неодлучни и колебљиви?“ Он је замислио се и рекао: „Не, ја сам онај Јудејац који не би отишао, већ бих ту жену засуо камењем.“ Тада сам му одговорио: „Захвалите Богу што вам сада не допушта да се сретнете са Њим лицем у лице.“
Бог не жели да буде само једна од ствари у нашем животу. Ако желимо да се молимо, пре свега морамо бити свесни своје грешности и чежње за спасењем, да смо одвојени од Бога и да не можемо истински живети без Њега. Једино што Му можемо понудити јесте наша дубока туга због тога што нисмо онакви какви би требало да будемо да би нас Бог прихватио, да би нас примио у нашем покајању, са милосрђем и љубављу. Управо та молитва, од самог свог почетка, представља наше окретање Богу...
Научимо се истинском смирењу у његовом најдубљем значењу. Смирење се не огледа у томе да се, како често чинимо, „претварамо да смо скрушени“, да о себи мислимо и говоримо лоше, и да убеђујемо друге како су наши манири заправо смирење. Смирење је стање плодног тла.
Саветовао сам једну жену: „Учи да будеш таква пред Богом: да све прихваташ без отпора, спремна да примиш и од људи и од Бога ма шта ти они дали.“
Не можемо силом завладати Богом; међутим, ако се нађемо изван граница „исправног“, у областима где влада милосрђе, можемо срести Бога.
Сада се потрудите да промислите о „одсуству“ Бога и да свом бићу јасно ставите до знања да, пре него што покуцате на врата (и то не само врата Царства у општем смислу, већ и на Христа који заиста каже: „Ја сам врата“), требало би да схватите да се налазите напољу, изван. Ако у својој заблуди уобразимо да смо већ у Царству Божијем, то ће неминовно довести до тога да нећемо ни потражити та врата, већ ћемо само лутати около и питати се - где су анђели, где су светитељи и где су те обитељи које су предодређене за нас? И када не видимо ништа од тога, осим таме или зидова, са пуним правом можемо се чудити зашто такав „рај“ уопште није привлачан.
Али, ако схватимо да још нисмо у Рају, да се још увек налазимо изван Царства Божијег, тада би требало да се запитамо: где су врата Царства Божијег и како на њих покуцати?
Митрополит Антоније (Блум)
За Фондацију Пријатељ Божији са руског превео: Иван Попов
Извор: azbyka.ru