Народ који мрзи оно што је био, престаје да зна шта јесте.
Постоје народи који су уништавани споља, силом, мачем и огњем. Постоје и они који су, у кључним историјским тренуцима, почињали да се ломе изнутра. Срби спадају у оне ретке народе код којих се ова друга појава јавља са узнемирујућом учесталошћу. Не као правило, не као стално стање, већ као опасан образац који се понавља онда када се изгуби оно што је држало целину на окупу.
Тај унутрашњи лом није само политичка криза; то је остварење древне духовне законитости коју је још Јеванђеље формулисало као опомену: „Свако царство које се раздели само у себи, опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати.“ (Мт. 12, 25)
Зато питање које мора да се постави није пријатно, али је нужно: зашто се Срби, кроз историју, тако лако одричу себе? Своје вере, свог имена, свог предања, па понекад и сопственог народа. Да ли је реч о слабости? О притисцима? О историјској несрећи? Или постоји нешто дубље, што се не тиче само политике и околности, већ самог духовног устројства народа?
Кад се говори о овоме, често се претерује у једном од два правца. Или се Срби идеализују као вечне жртве које никада нису погрешиле, или се, супротно томе, упада у самобичевање и закључак да је реч о „аутогеноцидном“ народу – народу који сам себе уништава. Истина, као и увек, није ни у једном од екстрема.
Срби нису народ који жели своје уништење. Историја то јасно показује. У тренуцима највеће опасности, када је опстанак био доведен у питање, наш народ је умео да покаже изузетну жилавост, жртву и верност. Али исто тако, Срби јесу народ који, кад изгуби унутрашњи ослонац, почиње да ради против самог себе – често несвесно, често уверен да чини нешто „напредно“, „паметно“ или „неопходно“.
Овде није реч о психолошкој особини, нити о некаквој „националној мани“. Реч је о духовном проблему. Када народ нема јасну вертикалу – нешто што га превазилази, што му даје смисао и меру – он почиње да тражи потврду споља. А спољашња потврда ретко долази без цене. Та цена је, најчешће, одрицање од себе.
Тај губитак вертикале није нова појава, нити је ограничен на један народ или једно време. Свето Писмо га именује крајње једноставно и немилосрдно тачно: „Рече безумник у срцу своме: нема Бога.“ (Пс. 14, 1)
Зато се код Срба често дешавало нешто парадоксално: што су притисци били већи, то су делови народа били спремнији да се прилагоде и одрекну свог корена. Не зато што су мрзели себе, већ зато што су покушавали да преживе без онога што их је до тада држало у животу. А кад вера престане да буде ослонац, идентитет постаје терет. А оно што постане терет, човек – или народ – жели да одбаци. У тој трци за голим опстанком или прихватањем од стране света, често се заборавља на најважније питање које је Христос поставио:
„Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?“ (Мк. 8, 36-37)
Отуд и та унутрашња агресија која се с времена на време појављује: стид од сопственог имена, подсмех сопственој традицији, мржња према сопственој историји. То није самокритика. Самокритика је здрава и нужна. Ово је нешто друго – покушај да се сопствено порекло поништи како би се оправдало одсуство смисла. А Свето Писмо јасно каже шта је корен тог стида и куда он води:
„Јер ко се постиди мене и мојих речи у роду овоме прељуботворном и грешном, и Син ће се Човјечији постидети њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима.“ (Мк. 8, 38)
А када се човек одрекне извора, он неминовно губи и путоказ ка свом ближњем. То духовно стање Свето Писмо описује језиком таме, а не као интелектуални избор:
„А који мрзи брата својега, у тами је, и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслепи очи.“ (Прва Јованова 2, 11).
Историја такође показује да одрицање од себе није било ограничено на један период или једну групу људи. Било да смо прихватали идеологије, туђе вере или страну власт, често се јављао исти унутрашњи механизам – колективна грижа савести, која је водила ка одбацивању сопственог идентитета и, као последица, унутрашњој агресији према делу народа којем су припадали.
И ту долазимо до тешког, али важног питања: да ли се може говорити о колективној грижи савести? О подсвесној потреби да се омрзне оно што је напуштено, како би се сопствена одлука оправдала? Појединачно – добро познат психолошки механизам. Колективно – духовна трагедија. Јер народ који почне да мрзи оно што је био, престаје да зна шта јесте.
Али ова прича није без излаза. Напротив. Управо ту, у том понављајућем обрасцу самопорицања, крије се кључ разумевања српске историје. Срби нису губили себе када су били нападани са свих страна. Губили су се онда када су престали да гледају нагоре.
Зато решење овог проблема не може бити у новим идеологијама, нити у ослањању на нове „спаситеље“ са истока или запада. Јер то смо већ радили. Сваки пут смо се враћали на исто место – празних руку и још празније душе.
Постоји, међутим, један симбол који упорно стоји у средишту српског историјског искуства. Симбол који није настао случајно, нити је плод политике или митологије. Крст, око кога стоје четири слова, окренута ка свим странама света. И порука која није позив на борбу, већ на унутрашње сабирање.
Ту, у тој слици, почиње разумевање и српског пада и српске наде.
ЧЕТИРИ С И КРСТ – ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ ВЕРТИКАЛЕ
Ниједан симбол који је преживео векове није настао случајно. Посебно не код народа који је толико пута био на ивици нестанка. Симболи који се одрже кроз време нису украси – они су сведочанства. Зато ни крст са четири слова око себе није пука ознака, нити плод романтичног национализма, како се понекад жели представити. Он је сажета историја једног искуства.
Четири слова, окренута ка четири стране света, као компас, обухватају читав хоризонт. Исток, запад, север и југ – све оно од чега је српски народ, кроз историју, очекивао помоћ, заштиту или спас. И сваки од тих праваца је, у различитим временима, изгледао као могући излаз. Као неко ко ће разумети, подржати, заштитити. Али историја је била сурово доследна: помоћ је ретко стизала онда када је била најпотребнија. Управо на ту заблуду упозорава и Свето Писмо:
„Да је проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово.“ (Књига пророка Јеремије 17, 5)
Са истока је често долазила сила, али и искушење одрицања. Са запада – обећања, али и услови. Са севера и југа – пролазне наде и геополитички интереси. Српско историјско искуство са светом није било искуство стабилних савезништва, већ сталног колебања између наде и разочарања. Народ који вековима живи на раскрсници неминовно научи да гледа у свим правцима – али управо ту почиње проблем.
Јер кад се поглед непрестано шири по хоризонту, лако се изгуби оно што је најважније – вертикала. То ни један компас не може да покаже. Оно што не зависи од историјских околности, војне моћи или политичке воље других.
„Ако Господ неће градити дом, узалуд се муче који га граде; ако неће Господ чувати град, узалуд не спава стражар.“ (Псалам 127, 1).
Управо зато је крст у средишту овог симбола кључан. Он није тек религијски знак, већ оријентир. Док четири стране света представљају оно што се мења, крст указује на оно што остаје.
Српска историја је, у том смислу, историја непрестаног искушења: да ли ћемо се ослонити на оно што је „са стране“, или на оно што је „одозго“. И кад год је тежиште пребацивано на страну – било коју – следио је слом. Не увек одмах, не увек драматично, али неизбежно. Јер народ који своју судбину веже искључиво за спољашње ослонце, остаје без унутрашње снаге.
Ту се и појављује право значење поруке која се често своди на паролу: „Само слога Србина спасава“. Слога овде није политички договор, нити привремени савез интереса. Она није ни договор око заједничког непријатеља. Права слога настаје тек онда када постоји заједнички центар. А тај центар, у српском искуству, никада није био ни исток ни запад, ни север ни југ – већ нешто изнад свих њих.
Крст, постављен у средиште, није случајан ни као облик. Он спаја вертикалу и хоризонталу, небо и земљу, вечност и време. У том споју лежи одговор на српску драму. Кад год је вертикала била јасна, хоризонталне разлике нису разарале целину. Кад год је вертикала замагљена или одбачена, слога се претварала у празну реч, а народ у збир појединаца без заједничког правца.
Зато се четири „С“ не могу разумети без крста. Одвојена од њега, она постају пука реторика. Са њим, она добијају смисао који превазилази историју. Не обећање лаког спаса, већ пут. Не гаранцију победе, већ могућност да се народ не изгуби – чак и онда када све остало изгледа изгубљено.
И управо ту почиње разумевање зашто су искушења српске вере била толико тешка и толико упорна. Јер народ који је своју вертикалу црпео из вере, морао је бити ломљен управо ту. А та искушења нису долазила само са једне стране.
ВЕРА КАО ИДЕНТИТЕТ – ИСКУШЕЊА КОЈА ДРУГИ НИСУ ИМАЛИ
Историја српског народа показује да мало који народ у свету може да се мери са искушењима којима је био изложен. Срби су, вековима, живели на раскрсници цивилизација, на граници империја, окружени народима и државама које су имале сасвим друге интересе. Али оно што је чинило њихово искушење јединственим није само присуство туђих војски, већ сам концепт вере као ослонца и гарант идентитета.
Док су многи народи у западној Европи живели у релативно стабилним границама и постепено прихватали хришћанство, Срби су били изложени двоструком притиску: са истока, од Османског царства и исламских освајача, и са запада, кроз покушаје уједињења са Римом и наметање католичанства. За западне народе промена вере често је била ствар времена и политике, а за Србе – ствар живота и смрти.
То је оно што их разликује од других. Нигде у западној Европи није било потребе да се народ бори са наметнутом променом вере под претњом губитка живота или имовине. Само Срби и, делимично, Грци, имали су та искуства. Али и у поређењу са Грцима, Срби су показивали већу склоност ка одрицању од себе. Грци који су повремено напуштали Православље или прихватали ислам или католицизам нису губили љубав према свом народу. Они нису мрзели оно што су били. Српски случај је другачији – његова драматичност лежи у томе што је одрицање од вере понекад водило и у унутрашње разарање народа.
У том контексту, вера није била само духовна категорија. Она је била гаранција идентитета, тачка око које се све спајало: порекло, језик, обичаји, осећај припадности. Кад је тај ослонац уздрман или одбачен – било спољним притиском, било унутрашњим одрицањем – све остало је почело да се клима. И некад се климало више него што је народ могао да издржи.
Дубина српског искушења огледа се не само у насиљу или губитку земље, нити чак у привременим поразима, већ у питању шта остаје када се изгуби централни ослонац. И управо у томе се види величина и трагичност српске историје. Притисак са више страна, истовремено, остављао је народ који је морао да изабере – и некада је тај избор био избор одрицања од себе.
И у томе лежи парадокс: народ који је био изложен најтежим искушењима, имао је и најјаче средство за опстанак. То средство није било у људској политици, нити у савезима, већ у непромењивој вертикали вере, коју симболизује крст и око њега четири слова. Само повратак том ослонцу омогућавао је слогу, јединство и опстанак кроз векове.
Следеће поглавље води нас директно у време када је та вертикала угрожена од идеологија које су настале из одбијања Бога, а пре него што се јавила мржња – комунистичко доба.
КАД СЕ БОГ ОДБАЦИ, МРЖЊА ГА ЗАМЕЊУЈЕ
Историја је показала да одрицање од Бога често претходи одрицању од самог себе. Српски комунисти су то искусили на делу: пре него што је настала њихова отворена мржња према сопственом народу, прво су се одрекли духовног ослонца. Не случајно, већ систематски, као део нове идеологије која је обећавала све, али није имала корене у стварности живота народа.
Комунизам се код Срба јавља као псеудо-религија. Он преузима функцију апсолута, замењује духовну вертикалу, а уместо Бога нуди апстрактне идеале – класе, народ, партију. Народни живот се прелама кроз ову нову призму, и оно што је некад било неприкосновено, постаје предмет критике, стида или потпуног одбацивања.
Унутрашњи процес је једноставан, али трагичан. Када се искључи истински ослонац – вера – почиње да се ствара празнина. А празнина се пуни заменама: идеологијама, новим догмама, самоправдањем. У тој празнини јавља се стид од сопственог имена, од сопственог порекла, од сопствене историје. Наравно, на површини све то изгледа као „напредак“, „образованост“ или „морална висина“. Али дубоко унутра – то је самомржња у трајању. Ову трагичну замену вредности, где се жива вера мења за мртве конструкције, пророк Јеремија описује речима које као да су писане за наше сломове:
„Оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде“ (Књига пророка Јеремије 2, 13)
Важно је разумети: овај процес није почео са мржњом. Мржња долази касније, као последица. Прво се одбацује духовни ослонац. Потом се, кад нема више шта да држи заједницу, јавља унутрашња агресија. Народ окреће поглед од себе самог, а тај поглед постаје критичан, осуђујући, понекад и суров.
Овде није реч о појединцима, већ о колективном искуству. Када велики број људи крене тим путем, настаје феномен који се може назвати колективном духовном кризом. Народ који се одриче Бога, губи осећај мерила, и тада се отвара простор за неприхватање себе и других. И ту се јавља један од најтежих момената у српској историји – време када се идеологија претвара у новог бога, а традиција у непознату сенку.
Али чак и у овом мраку, симболика четири С и крста остаје. Она није избрисана, само је сакривена, као жариште топлоте под пепелом. И баш она, поново, показује пут. Наравно, то није кратак или лак пут. Потребна је свест о празнини, прихватање сопствене историје, али и повратак оној вертикали која никада није зависила од људских моћи.
БОГ НЕ КАЖЊАВА – АЛИ ОСТАВЉА
На крају овог путовања кроз историју и душу народа, остаје једна истина коју треба пажљиво осетити: Бог не кажњава. Ниједан притисак, ниједна несрећа, ниједно искушење нису његова освета. Али они који Га не приме, који Га не траже и не прихватају, могу бити остављени. Остављени – не као пораз, већ као последица слободе. Слободе да изаберу погрешан пут, да се одмакну од вертикале, да се изгубе у хоризонтали живота.
Срби су, кроз векове, учили ову лекцију на свој начин. Кад је вера престајала да буде центар, све остало је климало. Кад је народ губио вертикалу, долазила је разједињујућа празнина. Али крст остаје. И четири С око њега, као тихи подсетник да само слога Србина спасава. Не као парола, већ као стварност која преживљава векове, која опстаје чак и кад све друге тачке попусте.
Ово није само симбол. Ово је путоказ. Народ који изгуби себе, који заборави ко је и шта га држи на окупу, може поново да се нађе ако поврати централни ослонац. Поново гледа нагоре, ка ономе што није ограничено правцем ветра, вољом моћника или пролазним идеологијама. Кад се народ врати том центру, хоризонтални светови – исток, запад, север, југ – постају само окружење, а не управљачи судбине.
Српска историја показује да нас нису уништавали онда када су нас нападали, већ онда када смо се одрицали онога што нас је држало на окупу. Крст и четири слова нису успомена, већ питање упућено свакој генерацији: хоћемо ли живети без центра, оправдавајући се историјом и околностима, или ћемо поново прихватити вертикалу од које смо побегли. Јер народ који престане да гледа нагоре, на крају почиње и себе да гледа – са мржњом.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић