Сваке године, пред пролеће, свет око нас почиње тихо да се мења. Док природа још увек дрема у сивилу позне зиме, црквена звона најављују Велики пост – време које многи посматрају са мешавином поштовања и неразумевања.
За пролазника који жури на посао, заглављен између обавеза и рачуна, пост често делује само као компликован кулинарски изазов или архаични списак забрањене хране. За верника, он је традиционално означен као „подвиг“, реч која данас звучи готово епски и недостижно. Али, ако загледамо дубље, видећемо да је за нас, људе изгубљене у бесконачном скроловању, информативном хаосу и непрестаној буци, Велики пост један од ретких преосталих простора слободе.
Живимо у времену које је прогласило рат тишини. Наша пажња је постала најскупља валута, а сваки минут нашег дана окупиран је неким спољашњим захтевом. Телефон вибрира, екрани светле, вести нас бомбардују катастрофама, а ми, несвесно, постајемо таоци те непрекидне спољашње стимулације. У том свеопштем метежу, губимо способност да чујемо сопствене мисли, а камоли онај тихи, суптилни глас који нас зове из дубина нашег бића, глас Творца који стрпљиво чека да се бука стиша. Пост је управо то – тренутак када се по својој вољи зауставимо. То није казна коју себи намећемо, већ позив да коначно погледамо шта је преостало од нас када се искључе сви звучници и када се испразне сви тањири. Овај период нас подсећа да ми нисмо само потрошачи садржаја, већ бића која дишу и чезну за смислом који се не може купити нити преузети једним кликом.
Излазак из „аутопилота“
Већина нас данас живи на некој врсти „аутопилота“. Наш дан је низ механичких реакција на спољашње надражаје. Гладни смо – моментално тражимо храну, често и не размишљајући да ли нам је заиста потребна или само попуњавамо емотивну празнину. Досадно нам је – по аутоматизму палимо екран, тражећи брзи допамин у кратким видео записима који се заборављају секунду након што прођу. Узнемирени смо – тражимо ново узбуђење, нову куповину или нови сукоб на друштвеним мрежама како бисмо скренули пажњу са унутрашњег немира. Пост нас грубо, али лековито прекида у том непрекидном, скоро хипнотичком току. Он заправо представља најрадикалнији чин слободе јер нас извлачи из оног лажног „бекства од себе“ у које смо сви помало уроњени.
Он нам поставља питање које често избегавамо: Ко овде заправо држи волан? Да ли ми управљамо својим нагонима, својим паметним телефонима и својим навикама, или су они ти који нас воде кроз живот као кротко стадо? Када одлучимо да се одрекнемо одређене хране, ми не радимо нешто „против“ хране, већ радимо нешто „за“ своју слободу. Храна је овде само најочигледнији симбол наше зависности од тренутног задовољства. Пост није уништавање жеља, већ њихово преображење. Ми учимо да желимо исправно, да разликујемо оно што нам је потребно од онога што нас само привремено „забавља“ док нам душа тихо пропада од глади.
Одрицање је, заправо, школа слободе. Ако нисмо у стању да кажемо „не“ комаду меса или неком слаткишу, како ћемо сутра рећи „не“ много опаснијим стварима које нас разарају изнутра? Како ћемо зауставити гнев који нам избија из грла када нас неко увреди? Како ћемо обуздати сујету која нас тера да се стално доказујемо пред другима, често на штету своје породице или свог мира? Прва недеља поста је управо то – велики ресет. То је покушај да се преузме одговорност за сопствено срце, да се каже: „Данас ја одлучујем шта улази у мој систем, физички и духовни“. Овде се не ради о снази наше воље, већ о нашој жељи да поново постанемо људи, а не само биолошке машине које реагују на стимулансе.
Архитектура унутрашње тишине
Често грешимо мислећи да је суштина поста искључиво у тањиру. Тањир је само видљиви фронт једне много дубље битке. Прави пост се заправо догађа у невидљивим ходницима нашег срца. Током године у нама се таложи невидљиви, али тежак отпад: старе замерке, прећутане увреде и навика да о другима мислимо и говоримо горе него што заиста јесу. Пост је у својој суштини велико унутрашње спремање куће, оно које стално одлажемо јер се плашимо колико ћемо прашине подићи.
Овај период нам даје легитимно право да кажемо „не“ свему ономе што нас троши. Пост нам нуди храброст да уместо буке изаберемо тишину. Тек када утишамо гласове својих жеља, ми почињемо да чујемо „ти“ уместо оног свеприсутног „ја“. Почињемо да примећујемо човека поред себе не као препреку, већ као живо биће које носи исти терет као и ми. Уместо да стално реагујемо на туђе грешке, пост нас учи да сачекамо, да дубоко удахнемо и да покушамо да разумемо.
Без тог сусрета – и са ближњим и са Христом – пост врло лако може да склизне у обичну психолошку дисциплину. Ако се све сведе на то колико смо килограма изгубили, ми смо заправо промашили циљ. Пост није само уређивање карактера, он је припрема тла за нешто веће. Као што се башта чисти од корова да би се посејало семе, тако и ми постимо да бисмо направили простор за Онога који куца на врата нашег срца. С Христом, пост престаје да буде суво одрицање и постаје живи пут преображења, где се камено срце претвара у срце пуно живота.
Суочавање са сопственим сенкама
Најтежи део овог путовања није крчање стомака или жеља за омиљеном храном, него када, можда по први пут после дуго времена, останемо заиста сами са својим мислима, без ометања телевизије или бесконачног низа обавештења са телефона. Тада на површину испливава све оно што смо месецима, па и годинама, гурали под тепих: наша несигурност, наш страх, наше скривене љутње и неостварене амбиције. Пост тада почиње да делује као прецизан духовни скенер: он нам непогрешиво показује све пукотине у нашој личности, све оне тачке где „прокишњавамо“ као људи. Тада схватамо да узрок наших нервоза нису други, већ немир у нама самима.
Пост нам скида маске које носимо пред светом и пред собом, остављајући нас у истини која, иако у почетку пече, на крају једина ослобађа. Многи од нас се плаше овог суочавања. Плашимо се да ћемо, ако заронимо дубље, наћи само таму. Али искуство поста нас учи да на дну те искрености не лежи пресуда, већ прихватање. Души је потребно време, потребан јој је вољни напор и, изнад свега, потребна јој је тишина у којој ће препознати свог Творца.
Путовање ка неразоривој радости
Често се стиче утисак да је Велики пост време туге или мрачног самокажњавања. Али, то је можда највећа замена теза модерног доба. Пост није циљ сам по себи; он није финиш, већ стартна линија. Његов крајњи хоризонт није празан тањир, већ Васкрс – догађај који мења све. То је победа живота над смрћу, светлости над тамом и љубави над страхом. Све што у посту чинимо, сваки пут када кажемо „не“ себи, ми то чинимо да бисмо рекли велико „да“ животу који долази.
Зато пост заправо није период жалости, већ пут ка радости која се не може купити. Та радост је дубља и стварнија јер је зарађена трудом, молитвом и стрпљењем. Она није еуфорија која изветри чим се појави нови проблем; она је унутрашња тврђава која нам омогућава да останемо усправни и када су околности тешке. Кроз пост учимо да је срећа ствар унутрашњег стања, а не спољашњих околности.
Целокупно ово путовање је наша шанса да поново научимо како се радовати малим стварима. У свету презасићености, ми смо изгубили способност захвалности. Пост нас враћа на почетак. Када на крају поста засија васкршња светлост, она за нас више није само верски празник, већ одговор на целокупно наше путовање. Она је потврда да ниједан напор није био узалудан и да је свако наше „не“ искушењу заправо било „да“ вечности. Овог пролећа, нека пост не буде само промена јеловника. Нека буде повратак кући – не у идеалну верзију себе, већ у дом у којем нас чека Отац. У простор у коме мир није бекство од света, већ присуство Живога Бога у нама. Тада ћемо схватити да највредније ствари у животу не расту у буци, већ у тишини која је коначно проговорила.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић