Вековима се хришћани моле Светом великомученику Пантелејмону за болесне. Његова икона стоји у домовима, болницама и храмовима. Његово име изговарају лекари, медицинске сестре, родитељи који бдију крај болесног детета, људи који чекају операцију и они који дуго носе болест коју нико око њих више и не примећује.

У Цркви је познат као велики мученик и лекар-исцелитељ. Његово име Пантелејмон тумачи се као „свемилостиви“. У том имену као да је сажета цела његова духовна слика: човек који је свој дар ставио у службу страдајућих.

Свети Пантелејмон рођен је у Никомидији у Витинији, у Малој Азији, око 275. године. Живео је у време цара Диоклецијана и пострадао почетком IV века, око 305. године. Био је син паганина Евсторгија и мајке Евуле, која је била хришћанка. Мајка је умрла док је још био млад, па га је отац послао на изучавање лекарске вештине.

Познавао је медицину свога времена и имао прилику да стекне углед и богатство. Ипак, његов живот је кренуо другим путем када је упознао хришћанску веру.

Лекар који је свој дар предао Богу

Лекарски позив постао је начин да служи човеку. Болеснике је лечио бесплатно и свакоме приступао са истом пажњом. Пред њим су се налазили богати и сиромашни, слободни људи и робови, они који су могли да му узврате и они који нису имали ништа. Код Пантелејмона је тај дар био лекарско знање, које је ставио у службу људи којима је било потребно.

Лекар може да зна много, да има искуство, да препозна болест и изабере терапију. Може да проведе године учећи како да помогне човеку. А ипак, постоји тренутак када и најбољи лекар признаје да је пред њим нешто што превазилази његово знање.

Та граница није била страна ни Светом Пантелејмону.

Један од најпотреснијих догађаја из његовог живота догодио се док је још био млад. Пред Пантолеоном, како се тада звао, нашло се дете које је умрло након уједа змије. За младог лекара ту више није било шта да учини. Није било лека који би могао да врати живот.

Пантолеон се тада помолио Христу. Према црквеном предању, дете је оживело, а змија која га је усмртила угинула. Овај догађај био је прекретница у његовом животу. После њега примио је крштење и добио име Пантелејмон – Свемилостиви.

Од тог тренутка његов живот добија јасан правац. Лекарска вештина, милосрђе и вера постају једна служба човеку. После очеве смрти, Пантелејмон је своје имање разделио сиромашнима и још више се посветио болеснима и потребитима, лечећи људе без новчане накнаде.

Болест је у његово време била страшна. Многе инфекције нису имале лека, а и повреде које би савремена медицина лако санирала могле су да буду смртоносне. Људи су често били препуштени страху и немоћи.

У таквом свету живео је лекар који свог болесника није мерио према богатству. Таквог Пантелејмона памтимо и данас.

У његовом житију посебно место има и исцељење једног слепог човека коме лекари нису успевали да помогну. Пантелејмон се помолио Христу и, призивајући Његово име, додирнуо његове очи. Човек је прогледао.

Вест о чуду стигла је и до цара. Пред њега је доведен човек који је некада био слеп. Цар га је питао ко му је вратио вид. Одговор је био јасан: Пантелејмон, у име Христово.

За светитеља је, међутим, слава припадала Христу. Када је чинио добра дела и исцељења, упућивао је људе на Бога. Знање је користио да помогне човеку, а вера га је учила да у сваком човеку види личност која има вечну вредност.

Пантелејмон је тако спојио две ствари које и данас многима делују неспојиво: лекарско знање и дубоко поверење у Бога. Знао је колико човек може да учини, али и где се његова моћ завршава. За њега је управо ту почињала нада.

Кад лекар постане мученик

На крају његовог земаљског живота, према црквеном предању, догодио се још један необичан догађај. Када је требало да буде погубљен, глас са неба назвао га је именом Пантелејмон – Свемилостиви. Према предању, мач којим је требало да буде посечен омекшао је попут воска, а светитељ је потом сам пристао да прими мученички крај.

Човек који је читавог живота лечио оне који страдају, на крају је и сам прошао кроз страдање. Његова рука која је исцељивала болеснике више није могла да подигне лек. Милост коју је показивао болеснима остала је као сведочанство његовог живота и надживела његово мучеништво.

Данас се делови његових моштију налазе на различитим местима православног света, а његова часна глава чува се у манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. Пред његове мошти и иконе долазе људи са својим највећим мукама: мајка моли за дете, болесник за своје здравље, лекар за мудрост у тренутку када пред собом има тежак случај. Свако доноси оно што га притиска и претвара то у молитву. Зато је Свети Пантелејмон и после толико векова близак људима. Био је лекар који је познавао људску болест, човек који је видео страх у очима болесника и светитељ који је свој живот предао Христу.

Када се човек разболи, његов свет се понекад смањи на једну собу, један кревет, један налаз или један телефонски позив. А молитва тај свет поново отвара. Подсећа га да његов живот има вредност и онда када је слаб, да његова вредност не зависи од здравља и снаге и да Бог види и његову болест и његов страх. И када нема снаге за дуге речи, довољно је да изговори: „Свети великомучениче Пантелејмоне, моли Бога за нас.“

И зато се пред иконом Светог Пантелејмона и данас изговарају имена болесних, са вером у милост Божју тамо где људска снага више не може да помогне.

За Фондацију Пријатељ Божији: Мирослав Стевановић