Најтежа ствар у вези са љубављу јесте то што се она не може изнудити. Можете некога натерати да вас поштује, да вас се плаши, или чак да вам служи, али никаква сила универзума не може натерати срце да искрено затрепери од љубави ако оно то не осећа. Управо зато се многи од нас, када остану сами са собом у касним ноћним сатима, суочавају са непријатном истином коју се не усуђујемо да изговоримо наглас: Бог нам често делује далеко, страно и, усудићу се да кажем, помало хладно.

Учили су нас да је прва и највећа заповест љубав према Њему. „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим“ (Матеј 22:37). Али шта радити када срце ћути? Шта када уместо топлине осећамо само терет дужности или, још горе, притајену љутњу због свих оних тренутака када смо вапили за помоћ, а одговор је био само тишина? Овај јаз између онога што „треба“ да осећамо и онога што заиста осећамо ствара једну врсту духовне шизофреније. Глумимо побожност, док у дубини душе носимо осећај сирочета које је отац заборавио негде на перону живота. Да бисмо заиста заволели Бога, морамо прво срушити лажне слике о Њему које смо изградили – слике строгог судије, незаинтересованог директора свемира или трговца који продаје благослове за наше молитве.

Иза завесе ћутања и бола

Једна од највећих препрека између нас и Неба јесте наше искуство бола. То је она тиха оптужба коју сваки човек, бар једном у животу, упути ка висинама: „Где си био?“ Тешко је волети некога ко има сву моћ да спречи патњу, а ипак, наизглед, бира да не реагује. Када гледамо неправду, болести деце или сопствене животне бродоломе, наша логика вришти. Ако је Бог љубав, зашто боли? Ако је Отац, зашто не заштити своју децу?

Овде често правимо грешку повлачења у себе. Мислимо да је Богу потребна наша „пристојност“ и да не смемо да будемо љути на Њега. Међутим, парадокс је у томе што је љутња ближа љубави него равнодушност. Љутња значи да нам је стало, да однос постоји, макар и у конфликту. Библијски људи нису били фини према Богу у својим кризама; они су били брутално искрени. Сетимо се Јова или пророка Јеремије. Они су се рвали са Богом. Псалмиста не увија своје очајање у целофан, већ вапи: „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио удаљивши се од спасења мог, од речи вике моје?“ (Псалам 22:1).

Да бисмо превазишли ову баријеру, морамо схватити да Бог не тражи од нас да потиснемо своја питања. Љубав према Богу почиње оног тренутка када престанемо да Му се удварамо лажним осмесима и када Му, уместо тога, понудимо своје ране. Он није „неправедни судија“, већ родитељ који понекад мора да допусти детету да хода само, чак и када падне, јер је то једини начин да дете порасте. Наша патња није знак Његовог одсуства, већ често позив да Га потражимо на дубљем нивоу – не као мађионичара који уклања проблеме, већ као Сапутника који нам даје снагу да кроз њих прођемо.

Тежина туђих ореола

Други разлог зашто се повлачимо од Бога је дубоко укорењен осећај сопствене недостојности, појачан поређењем са другима. Живимо у култури успеха, која се прелила и на духовни живот. Када читамо о великим људима вере, пустињацима и чудотворцима, често се осећамо као потпуни промашаји. Стварамо слику Бог а који воли само „одликаше“ – оне који посте на води, који се никада не љуте, којима се свеће саме пале и којима се небо отвара на сваки шапат.

Ми, обични људи, са својим кредитима, свађама, малим завистима и хроничним умором, осећамо се као грађани другог реда пред Његовим лицем, или у најбољем случају, као пасторци у великој Божјој породици. Чини нам се да Бог има своје „миљенике“, а да смо ми ту само да попунимо број. „Зашто да се трудим,“ мислимо, „када никада нећу бити као они?“ Овај комплекс ниже вредности је отрован, јер нас тера да се кријемо од Бога, баш као што су се Адам и Ева сакрили у жбуње. Плашимо се да ће нас Његова светлост само још више постидети.

Али ово је велика обмана. Бог не тражи хероје. Ако пажљивије погледамо Свето Писмо, видећемо да су људи којима је Бог био најближи били дубоко несавршени, често сломљени, па чак и проблематични по мерилима друштва. Његова љубав није награда за добро владање; она је дар који се даје управо онима који знају да га не заслужују. У причи о изгубљеном сину, отац не чека да се син „поправи“, опере и постане достојан пре него што га прими назад. Он трчи ка њему док је овај још у ритама. „А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби.“ (Лука 15:20). Бог не воли нашу замишљену слику светости; Он воли нас, овакве какви јесмо, у нашој несавршеној стварности.

Излазак из трговине са Богом

Можда је најсуптилнији разлог нашег отуђења то што смо однос са Творцем свели на трансакцију. У савременом свету, где се све купује и продаје, несвесно преносимо тржишну логику на небо. „Боже, ја ћу бити добар, ићи ћу у цркву и нећу чинити зло, а Ти ми заузврат дај здравље, успех и мир.“ Када се ова „уговорна обавеза“ не испуни – када се разболимо иако смо се молили, или када изгубимо посао иако смо били поштени – осећамо се превареним. Осећамо се као купац који није добио робу коју је платио.

Док год Бога посматрамо кроз призму користи, љубав је немогућа. Нико не воли банкoмат; волимо га само док нам даје новац. Али Бог није механизам за испуњавање жеља. Он нас позива на нешто много ризичније и лепше – на однос поверења. Љубав почиње тамо где престаје „зашто“ и „шта имам од тога“. Прави духовни живот није у томе да манипулишемо Богом како би нам живот био удобан, већ да дозволимо Њему да промени нас, како бисмо ми постали способни да волимо.

Ова промена парадигме је болна. Она захтева да одбацимо илузију контроле. Савремени човек, ушушкан у свој материјални комфор, често мисли да му Бог и није потребан све док „системи“ функционишу. Али када нестане струје, када се дијагноза промени, када новац изгуби вредност, схватамо да је наша сигурност била кула од карата. Тада се отвара простор за праву веру. Не веру која каже „дај ми“, већ веру која каже „верујем Ти, чак и кад не разумем“. Пророк Осија нам преноси Божију чежњу за нама која није правна, већ дубоко лична: „Јер је мени милост мила а не жртва, и познавање Бога већма него жртва паљеница.“ (Осија 6:6).

Сусрет у тишини срца

Како онда заволети Бога? Не тако што ћемо се силити на емоције које немамо. Љубав према Богу се рађа из тишине и пажње. Она се учи, баш као што се учи сваки језик. Почињемо тако што ћемо престати да бежимо. Застаћемо усред свог хаоса и рећи: „Боже, не разумем Те, понекад Те се плашим, понекад сам љут, али ево ме. Ту сам.“

То је почетак дијалога. Љубав расте кроз мала дела – кроз тренутак када опростимо некоме ко то није заслужио, кроз давање воде жедном, кроз нежни поглед према некоме кога сви игноришу. У сваком чину доброте према другом човеку, ми заправо додирујемо Бога. Он није апстракција на небу; Он је уткиван у стварност око нас. Када наше срце омекша према људима, оно неминовно омекшава и према Богу.

Не треба да се плашимо своје слабости. Наша крхкост је место где се Бог најлакше усељава. Све док смо пуни себе, своје снаге и своје „правде“, за Њега нема места. Али када признамо да смо само људи, жељни љубави и смисла, зидови падају. Тада схватамо да нас Он све време није чекао на крају пута, као циљ који треба освојити, већ да је ишао поред нас, држећи нас за руку чак и онда када смо ми држали песнице у џеповима.

Љубав према Богу је, на крају, храброст да се буде вољен безусловно, без потребе да се та љубав заради. То је повратак кући, тамо где нас познају боље него што познајемо сами себе, и где нас, упркос свему, чекају раширених руку. Као што апостол Јован каже, разбијајући сваки наш грч и несигурност: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље“ (1. Јованова 4:18).

Када страх нестане, остаје само оно што је вечно – тихи, непрекидни загрљај Творца и Његовог створења.

За Фондацију Пријатељ Божији: о. Јован Марковић