БЕРЛИН / ЛИБЕК / ФРАЈЗИНГ – Оно што се данас у појединим немачким хришћанским заједницама назива „мисијом“, „инклузивношћу“ и „прилагођавањем савременом човеку“, све више подсећа на отворено одустајање од сваког појма светости, богослужења и хришћанског идентитета. Под изговором да желе да „допру до људи“, цркве се све чешће одричу управо онога због чега су и постојале – да буду место молитве, покајања и сусрета са Богом, а не сцена за перформансе и идеолошке експерименте.
Плес на шипки у храму – када олтар постане бина
У лутеранској цркви Свете Марије у Либеку, 22. децембра, како је известио БИЛД, уочи Божића, служба је „обогаћена“ наступом плесачице на шипки. Наступ је уследио одмах након проповеди, под сводовима храма, на месту које је вековима било резервисано за молитву, покајање и тишину.
Пасторка Инга Мајснер овај чин је бранила тврдњом да „плес може бити молитва“ и да црква мора пронаћи нове језике комуникације са савременим човеком. Међутим, оно што је овде назвaно уметношћу носи јасну еротизовану конотацију, неспојиву са литургијским простором. Критичари с правом упозоравају да се овде не ради о језику вере, већ о покушају да се шоком привуче пажња – чак и по цену понижавања самог појма храма.
Благослов за четворицу мушкараца – крај сваке догме
Још драстичнији пример долази из Берлина, где је пасторка Лена Милер предводила церемонију „благослова“ за четворицу хомосексуалних мушкараца, третирајући их као „једну породицу“. Овим чином пређена је граница која је до сада важила чак и у најлибералнијим хришћанским круговима.
Иако немачки закон признаје брак искључиво између две особе, пасторка је овај чин описала као „сједињење пред Богом“, уз образложење:
„Видели смо да међу њима постоји много љубави. Шта би Бог имао против тога да их буде четворо уместо двоје?“
Овакво резоновање не представља тек слободнију интерпретацију хришћанства, већ потпуно напуштање библијског учења о браку, породици и одговорности. У овом тренутку, више се не поставља питање прилагођавања Цркве савременом друштву, већ питање – да ли западна црква уопште жели да остане Црква.
„Дракула“ у капели – када поп-култура прогута олтар
Сличан дух релативизације светог приметан је и у Римокатоличкој цркви у Немачкој. Свештеник Михаел Корел у Фрајзингу је током службе поводом Ноћи вештица наступио у костиму грофа Дракуле, уз сценографију магле и ковчега. Намера је, како је навео, била да се „допре до удаљених верника“ и да се кроз поп-културни симбол говори о победи над смрћу.
За многе парохијане, међутим, овај чин представљао је опасно поигравање са симболима који немају никакве везе са хришћанском вером, а граница између мисије и профанације светог простора овде је очигледно пређена.
Апокалиптична завршница: Со која обљутави
Ови догађаји нису изоловани инциденти, већ симптом духовне максиме нашег доба: када се у храму више не чује страх Божији, него аплауз; када се олтар претвара у бину, а богослужење у догађај; када се грех више не назива грехом, већ „новим обликом љубави“ – тада не говоримо о кризи форме, већ о крају смисла. Црква која се одрекла истине да би била прихваћена, престаје да буде светлост и постаје само још једна тамна сала у којој се свет забавља сам са собом.
У тој цркви више нема потребе за Христом распетим, јер Он саблажњава; нема потребе за крстом, јер је тежак; нема потребе за покајањем, јер квари атмосферу. Остаје само празан простор, украшен димом, костимима и паролама, у којем се човеку нуди све – осим спасења.
И можда је управо то најстрашнији знак нашег времена: да храмови које ионако у последње време руше споља, сада празне и – изнутра. Не гоне се верници, него се вера измешта. Не забрањује се Јеванђеље, него се разводњава до непрепознатљивости. А кад со обљутави, како ће се осолити?
Црква није позвана да суди свету – суд припада Христу – али јесте позвана да свет разобличи истином и позове на покајање. Када тај позив утихне, а замени га утеха без крста и оправдање без исповести, не нестаје форма, него смисао. И тада више не говоримо о реформацији, нити о модернизацији, већ о духовном сумраку у којем последња светлост не нестаје уз лом и буку, него уз осмех, аплауз и уверење да смо „коначно напредовали“.
За Фондацију Пријатељ Божији: Никола Животин