У келији, у часу када је дан већ утихнуо, а умор је савладао једног младог монаха, изненада је засијала необична светлост.. Била је толико јака да га је на тренутак заслепила, а истовремено се проширио слатки, опијајући мирис, попут пролећног цвећа после кише. У том тренутку, монах је помислио да мирис сигурно указује на присуство Светог Духа.

У тој светлости указа се анђео, висок и величанствен, који проговори тихим, мелодичним гласом:

„Устани, слуго Божији, и посвети се молитви и свом правилу.“

Монах, још увек заслепљен, одговори: „Већ сам обавио своје вечерње молитве и испунио своје правило.“

Али глас понови, сада са благим нагласком: „Не, слуго. Моли се поново. Зар не знаш речи апостола Павла: 'Молите се без престанка'?“

И тако је почело. Чим би монах покушао да утоне у сан, светлост би се поново појавила, а глас би га подсетио на непрестану молитву. То се понављало ноћ за ноћу, недељу за недељом, пуна три месеца. Монах је био збуњен, али и уплашен. „Како да не послушам“, мислио је, „када сам анђео Божији долази да ме подсети на речи Светог писма?“

Међутим, упркос његовој посвећености, уместо мира и духовне радости, осећао је само исцрпљеност и немир. Тело му је слабило, а дух постајао тежак. Забринут за своје здравље и духовно стање, одлучио је да потражи савет од једног од старих и искусних исихаста који су живели у египатској пустињи, наследници мудрости светог Антонија Великог.

Када је стигао до келије старца, овај га је дочекао са пажњом. Видевши његово бледо лице и немир у очима, старац га упита благо:

„Како си, чедо моје?“

Монах, ухваћен у замку гордости, одговори: „Хвала Богу, оче, добро сам. Моји духовни напори напредују.“

Старац га погледа проницљиво и рече: „Нека је тако, али твој изглед говори другачије. Шта те мучи, сине?“

Монах је оклевао, а затим са дозом поноса у гласу рече: „Већ три месеца, оче, анђео Божији долази код мене сваке ноћи и буди ме на молитву!“

„Опиши ми како те буди“, упита старац, не показујући изненађење.

„Чим легнем, он се појави у светлости и каже ми да устанем и молим се са њим“, одговори монах.

Старац се замисли на тренутак, а затим рече са озбиљношћу: „Пази добро, брате, јер то није анђео Божији. Бојим се да је то сам ђаво који те обмањује.“

Монах се уплаши: „Шта да радим, оче? И сам видим да сам од када је почео да долази изгубио мир и постао болестан. Не осећам више ону сладост молитве, а срце ми је постало хладно и камено.“

Старац му даде мудар савет: „Када следећи пут дође, реци му: 'Нећу устати сада. Устаћу када буде време за моје уобичајене молитве, у поноћ.' И додај: 'Ако си заиста анђео Божији, знаћеш да сам грешан човек и недостојан да ме анђели буде на овај начин.' Запамти, чедо моје, ђаво бежи од смирења као од огња. Он не жели да признаш своју грешност, јер је и сам пао због гордости. Заврши своје речи одлучно: 'Када будем спреман, устаћу. До тада, остави ме да спавам и не долази ми више.'„

Те вечери, монах се вратио у своју келију и одмах легао. Убрзо се појавила позната светлост, а глас рече:

„Устани, слуго Божији, на молитву и своје правило!“
Монах је послушао савет старца и одговорио чврсто: „Нећу устати сада.“
„Зашто тако говориш?“, упита глас са дозом беса.
„Устаћу када будем хтео, а не када ти хоћеш. И знај да сам грешан човек и недостојан оваквих посета.“

У том тренутку, глас се променио у злобан и подругљив: „О, проклети калуђеру! Био си код оног старца, лажљивог и лицемерног монаха! Он те је научио да ме не слушаш! Знај да је тај старац среброљубац! Једном му је дошао сиромах и замолио га за милостињу, а он му је рекао да нема ништа. А знам да има три сребрњака на прозорској дасци, скривена у једној књизи! Видео сам га како одбија сиромаха и лаже!“

Рекавши то, облик је нестао, а монах је осетио олакшање. „Сада видим ко си заиста“, помислио је. „Ти си отац лажи.“

Неколико дана касније, монах је поново срео старца. Старац, обдарен духовним даром прозорљивости, рече му: „Зар ти није рекао да имам три сребрњака на прозорској дасци?“

Монах је био изненађен: „Да, оче, рекао је.“

Старац објасни: „Истина је, имао сам три сребрњака. Али, тог дана је дошао један пијанац који је трошио свој новац на пиће и правио невоље. Убрзо након тога, знао сам да ће доћи једна сиромашна удовица са децом којој је новац био очајнички потребан. Зато сам задржао тај новац да бих помогао њој, а нисам га дао пијанцу који би га прокоцкао. Видиш, чедо моје, ђаво користи истину да би проширио лаж. Он те је навео да посумњаш у мене, иако сам поступио из милосрђа и мудрости. Зато га више не слушај, јер ће те његове обмане, чак и када изгледају као позив на добро, одвести у пропаст.“

Од тог дана, демон више није долазио монаху. Видео је да је његова моћ над њим сломљена смирењем и послушношћу мудром духовнику.

***

Апостол Павле нас упозорава „да се сам Сатана претвара у анђела светлости“ (2. Кор. 11:14). Ова прича нас подсећа на суптилност зла које се маскира у добро. Истинска светлост не заслепљује, већ оздрављује. Христови анђели не изазивају немир, већ доносе тишину и радост у срцу. Кључ за разобличавање обмане је у смирењу и мудром духовном вођству. Чувајмо срце и не верујмо свему што блиста - јер истина није у ономе што блешти, већ у ономе што тихо лечи срце. Нека нам ова поука буде вечна опомена да тражимо истинску светлост и мир, како не бисмо постали жртве лажних визија које обећавају небо, а воде у пакао.

Према причи архимандрита Клеопе
За Фондацију Пријатељ Божији превела и припремила: Светлана Розанова