Постоји тренутак који из корена мења све. То је онај преломни моменат у протицању нашег живота када неко почиње заиста да живи по Христу, када се у човеку јасно и недвосмислено почињу испољавати суштинске одлике хришћанског живљења.

То што се неко назива хришћанином и што је члан Цркве, само по себи, још није поуздан знак истинског живота у Христу. Можемо се убрајати у вернике, а да суштински нисмо ни близу Господа. То је истина која је свима позната, али је често заборавављамо: „Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско“ (Мт. 7, 21). Може се човек по спољашњости сматрати хришћанином, а у дубини бића то не бити.

Огањ ревности

Истински хришћански живот је ревност. То је она неугасива унутрашња снага и жар делатног пребивања у заједници са Богом – кроз веру у Господа нашега Исуса Христа, помоћу благодати Божије и кроз непоколебиво испуњавање Његове свете воље. Суштина хришћанског живота састоји се у живом богоопштењу, које је у почетку скривено не само од очију околине, него често и од самога човека.

Видљиво сведочанство тог новог живота јесте жар делатне ревности за богоугађање, праћен потпуним самопрегором и одлучношћу да се одбаци све што је противно Божијој вољи. Када се у души запали овај пламен ревности – тада се поставља темељ хришћанског живљења.

„Дођох да бацим огањ на земљу,“ – говори Спаситељ – „и како бих желео да се већ запалио!“ (Лк. 12, 49). Као што огањ сагорева сваку твар у којој се заметне, тако и истинска ревност за живот по Христу захвата и преображава душу. Као што у великом пожару пламен брзо захвати читаву кућу, тако разбуктали огањ духовне ревности обузима и прожима читаво биће човеково, не остављајући ни један део наше личности нетакнутим.

Зато нам Апостол заповеда: „Духа не гасите“ (1. Сол. 5, 19); „У ревности не будите лењи; будите духом ватрени“ (Римљ. 12, 11). А за себе говори речи које треба да буду правило свакоме од нас: „Што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном, и трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Христу Исусу“ (Филипљ. 3, 13–14).

Није довољно само поштовати правила

Морамо бити искрени према себи: пуко поштовање црквених правила, исправност у делима, доличност и грађанска честитост – још увек нису сигурни докази да у нама куца срце истинског хришћанског живота. Све је то добро, али ако у тим делима нема живог духа и пламене љубави према Христу, она пред Богом немају вечну вредност. Таква дела можемо упоредити са прелепим киповима у којима нема живота.

Исправан часовник ради добро, његови зупчаници се окрећу беспрекорно – али зар ћемо икада казати да у њему има живота? Тако и људи често пред светом „имају име да су живи, а заправо су мртви“ (Откр. 3, 1) у суштини ствари. Истинска вредност хришћанског живота не мери се спољашњом формом, већ унутрашњим приношењем срца.

Само истинска ревност тежи чињењу добра у свој његовој пуноти и чистоти. За добрим делима она жуди као за хлебом насушним, док грех сматра својим смртним непријатељем. Када некога заиста мрзимо, нама постају одбојни не само он, већ и његови познаници, ствари које користи, па чак и боја коју воли – све што нас на њега подсећа. Тако и истинска ревност за Бога мрзи грех чак и у најмањим траговима и помислима.

Може ли се очекивати икакав духовни успех ако у нама нема те силне, полетне ревности? Ако нешто не захтева напор, ми ћемо то можда и испунити. Али чим се појави потреба за жртвом или већим трудом – одмах одустајемо. Мученици су, напротив, радосно ишли у смрт, грејани управо тим унутрашњим огњем који је био јачи од страха и бола.

Погледајте разлику у природи: тешка дереглија се креће споро и мучно, док је лаконогој срни или хитрој веверици трчање и скакање чиста радост. Тако је и са нама: ревносно богоугађање је радосно уздизање ка Богу које човеку даје крила. Без те радости, сви наши напори постају сувопарно бреме које једва носимо.

Зашто сами себи не можемо веровати

Неретко падамо у обману мислећи да смо сами, сопственим снагама, способни да водимо хришћански живот. Такве помисли нас обично посећују у тренуцима затишја – када нас ништа не смућује и када нема искушења. Тада маштамо како смо спремни на највеће подвиге и најчистији живот.

Али чим се усковитлају страсти или наиђе прва саблазан – где нестају сва она узвишена обећања?

Лако је расуђивати о смирењу и трпљењу увреда док све иде по нашој вољи. Тада нам се чак чини чудним што се други људи вређају или љуте. Али када се ми нађемо у тој кожи, када нас забоде само једна реч или прек поглед – одједном планемо и губимо контролу. У тим тренуцима, када грешне мисли и жеље подигну прашину у нашој души, свако заборави на своју „силу“ и нехотице завапи са Пророком: „Пропадам у дубоком блату, где нема дна; тонем у дубине, и таласи ме затрпавају“ (Пс. 69, 2).

„Дух је срчан, али је тело слабо“ (Мт. 26, 41). Човек својим умом види шта је добро, али ипак често чини зло: „Када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно“ (Римљ. 7, 21). Ово је реалност наше пале природе – ми смо суштински поробљени сопственим слабостима.

Зар је мало било покушаја у историји да човек „сам од себе“ отпочне нови живот? Сви такви покушаји засновани на самовољи завршавали су се неуспехом. Човек издржи неко време, а онда га таласи живота и страсти поново одвуку на дно. Једино вечна сила Божија може одржати наше унутрашње настројење стабилним усред свих бура које наилазе.

Где наћи снагу?

Ревност о којој говоримо покреће се дејством благодати Божије, али не без учешћа наше слободне воље. Као што се у семену живот буди тек када до заспалог изданка продру влага и топлота, тако се и у нама божански живот буди када у срце продре Дух Свети – чистећи и обнављајући у нама потамнели образ Божији.

Нека нико не умишља да може сам у себи да створи ту силу. За њу се ваља усрдно молити и припремати срце да је прими. Огањ ревности јесте благодат Господња.

Стицање те благодати и освећење наше целокупне природе савршава се у Светим Тајнама. Господу је било угодно да, насупрот нашој људској гордости, силу Своју сакрије под окриље једноставних видљивих ствари. Како се то тачно догађа – наш разум не може докучити, али целокупно искуство Цркве сведочи да другог пута нема.

Две су Свете Тајне које су кључне за почетак хришћанског живота: Крштење и Покајање. У њима ми полажемо своју немоћ пред Бога, а Он нас подиже својом силом.

Дакле, ако заиста желиш да отпочнеш хришћански живот – тражи благодат Божију. Онај тренутак када те та благодат осени и када се сједини са твојом вољом, биће тренутак твог истинског рођења – почетак живота који је снажан, постојан и духовно плодотворан.

Свети Теофан Затворник