Замислите да приђете особи која вас је увредила и кажете: „Опрости ми“. Она вам одговори: „И ти мени опрости“, а затим паднете једно другом у загрљај и осетите олакшање које сте дуго чекали. Сада замислите другачији исход. Прилазите истој особи, покушавате да успоставите мир, а она вам одсечно каже: „Губи се одавде!“ Како бисте се осећали у том тренутку? Да ли бисте успели да останете мирни или би се у вама поново пробудили гнев, повређеност и жеља да јој одговорите истом мером?

Управо овакве ситуације показују колико је праштање тешко. Лако је пожелети мир док замишљамо да ће друга страна прихватити наше извињење, признати своју грешку и пружити руку помирења. Много је теже када наиђемо на хладноћу, презир или нову увреду. Тада се стара рана поново отвори и човек схвати да га оно што се догодило још боли.

Ипак, сама чињеница да нас нешто и даље боли не значи да нисмо опростили. Понекад је потребно много времена да се срце смири, нарочито ако је повреда била дубока или се понављала годинама. Важно је да се боримо против мржње и жеље за осветом, да не тражимо прилику да другоме вратимо истом мером и да се молимо Богу за снагу да не останемо заробљени у прошлости.

У томе треба да будемо искрени и према себи. Ако смо својим поступцима допринели сукобу, добро је да признамо сопствену кривицу и затражимо опроштај. Туђа неправда, међутим, не постаје наша одговорност само зато што желимо да опростимо. Праштање тражи духовну снагу, стрпљење и смирење, а често и дуготрајну молитву.

Праштање захтева труд и смирење

Када нас неко повреди, лако у мислима понављамо разговор који се завршио, тражимо речи које смо могли да изговоримо и замишљамо како бисмо доказали да смо били у праву. Понекад годинама носимо у себи исту расправу, иако особа која нас је повредила можда више и не размишља о том догађају. Тако сами себи поново наносимо бол, а огорченост полако почиње да утиче на наше расположење, односе са ближњима и свакодневни живот.

Праштање захтева да прекинемо тај круг и да се, уз Божију помоћ, ослободимо потребе да непрестано доказујемо своју праведност. То не значи да треба да заборавимо оно што се догодило или да се одрекнемо права да се заштитимо од неправде. Човек може да постави јасне границе, да се удаљи од онога ко га повређује и да потражи помоћ када је потребна, а да при томе не храни мржњу према другој особи.

Кроз такву борбу постепено учимо смирењу. Постајемо свеснији сопствених слабости и лакше препознајемо колико је и нама потребно стрпљење других људи. Господ нас на то јасно подсећа:

„Јер ако опраштате људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опраштате људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша“ (Мт. 6, 14–15).

Ове речи показују колико је праштање важно за наш однос са Богом. Сви желимо да нам Господ опрости наше падове, грешке и поступке којима смо повредили друге. Зато треба да се запитамо како можемо да тражимо Божију милост, а да истовремено упорно ускраћујемо милост ближњем који нас је увредио.

Ове речи показују колико је праштање важно за наш однос са Богом. Сви желимо да нам Господ опрости наше падове, грешке и поступке којима смо повредили друге. Зато треба да се запитамо како можемо да тражимо Божију милост за себе, а да истовремено упорно одбијамо да опростимо ближњем који нас је увредио. Опраштање је духовни подвиг који понекад траје дуго, а његов пут не мора да подразумева обнављање нарушеног односа.

Десет хиљада таланата и сто динара

У Јеванђељу по Матеју Христос прича о слузи који је своме господару дуговао десет хиљада таланата (Мт. 18, 23–35). Талант је био велика јединица тежине и новчане вредности, а десет хиљада таланата представљало је незамисливо велики дуг, далеко изнад могућности обичног човека да га врати.

Када је слуга замолио за милост, господар се сажалио на њега и опростио му читав дуг. Човек који није имао начина да измири своје обавезе добио је прилику да започне живот изнова. Међутим, чим је изашао, срео је другог слугу који је њему дуговао сто динара, што је приближно одговарало сто дневница обичног надничара. У поређењу са дугом који му је управо био опроштен, то је била неупоредиво мања сума.

Други слуга га је молио за стрпљење и обећавао да ће му вратити дуг. Први слуга није хтео да га саслуша, већ га је бацио у тамницу док не исплати све што дугује. Када је господар сазнао шта се догодило, позвао је немилосрдног слугу и прекорио га због његове суровости. Њему је био опроштен огроман дуг, а он није показао милост према човеку који му је дуговао много мање. Зато је и сам предат тамничарима док не врати цео дуг.

Ова парабола открива нешто важно о нашем односу према Богу и ближњима. Сви смо грешни и свима нам је потребна Божија милост. Често смо спремни да дуго оправдавамо сопствене поступке, да заборавимо колико смо пута погрешили и колико нам је било потребно туђе разумевање. Када нас неко повреди, међутим, његова грешка може да постане једино што видимо. Памтимо сваку реч, свако понижење и сваку неправду, док сопствене слабости лако потискујемо у страну.

Христос нас овом причом позива да се сетимо колико смо и сами примили Божијег милосрђа. То сазнање треба да нас подстакне да будемо стрпљивији према ближњима и да се боримо против жеље да сваку увреду наплатимо. Праштање не значи да је зло постало добро или да неправда више није важна. Оно значи да не желимо да туђи грех управља нашим срцем и да нас одвоји од љубави према Богу и људима.

Када одбијање опроштаја постане духовна опасност

У древном хришћанском предању сачувана је потресна прича о свештенику Саприкију и његовом пријатељу Никифору, који су живели у време прогона хришћана.

Њих двојица су се посвађала и прекинула пријатељство. Када је Саприкије ухапшен због вере у Христа, поднео је страшна мучења и остао непоколебљив. Убрзо су га повели на погубљење. Тада му је Никифор пришао, пао пред његове ноге и са сузама га молио за опроштај и помирење. Саприкије је, међутим, упорно одбијао да му опрости.

Због тврдокорности срца и одбијања да опрости, Саприкије је остао без Божије благодати која га је до тада крепила у страдањима. Када се нашао пред смрћу, обузео га је страх и он се одрекао Христа да би сачувао живот. Видевши његов пад, Никифор је иступио пред џелате, исповедио веру у Христа и замолио да погубе њега уместо Саприкија. Саприкије је ослобођен, а Никифор је примио мученички венац.

Ово житије доноси озбиљно упозорење о опасности злопамћења. Саприкије је издржао страшна мучења, али је одбијање да опрости постало његов духовни пад. Човек може да поднесе велика страдања за веру, а да ипак угрози своје спасење ако у срцу упорно чува мржњу и одбија да покаже милост. Зато је праштање толико важно у хришћанском животу.

Опростити увреду значи ослободити срце

Понекад највећу муку ствара чињеница да никада нисмо добили извињење које смо очекивали. Особа која нас је повредила можда сматра да није учинила ништа лоше, одбија сваки разговор или је одавно наставила свој живот. Ми, међутим, и даље у мислима водимо расправу са њом, замишљамо шта бисмо јој рекли и чекамо тренутак када ће коначно признати своју кривицу.

Такво очекивање може да нас држи у непрестаној напетости. Као да смо сопствени мир предали у руке човека који можда никада неће поступити онако како желимо. Тако сопствени мир везујемо за одлуку другог човека, иако на њу можда никада нећемо моћи да утичемо.

Праштање нам помаже да постепено прекинемо ту везаност за прошлост. Можемо да признамо да нам је учињена неправда, да извучемо поуку и да предузмемо све што је потребно да се заштитимо од нове повреде. Истовремено, можемо да престанемо да чекамо туђе покајање као једини услов за сопствени мир. За помирење су потребни учешће и добра воља обе стране, док је борба против мржње и жеље за осветом лични духовни подвиг сваког од нас.

У томе нам помаже молитва. Када приметимо да се поново враћамо на стару увреду, можемо да се помолимо за себе и за онога ко нас је повредио, молећи Господа да нам подари мир и сачува нас од осуђивања. Можда се наша осећања неће одмах променити, али сваки искрен корак ка праштању има значај. Временом се учимо да сећање на неправду више не мора да изазива исту горчину и да прошлост не мора да одређује наш однос према сваком новом човеку.

У молитви светог Јефрема Сирина изговарамо речи: „Дај ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога.“

Ова молитва нас подсећа да је потребно да најпре погледамо у сопствено срце, препознамо своје слабости и сетимо се колико је и нама потребна Божија милост. Када постанемо свесни сопствених грехова, лакше ћемо разумети колико је тешко живети у сталном осуђивању и колико нам је потребна помоћ Божија да бисмо изашли из тог стања.

Хришћански живот подразумева покајање и непрестану борбу са сопственим слабостима. Када нас неко повреди, и сами смо позвани да чувамо срце од мржње и да молимо Господа за снагу да опростимо. То понекад захтева много времена, нарочито када је рана дубока, а извињење никада не стигне.

Праштање је тежак духовни подвиг, али уз молитву, смирење и Божију помоћ можемо постепено да се ослободимо огорчености. Тако учимо да туђа неправда више не управља нашим срцем и да, упркос болним искуствима, сачувамо љубав према Богу и ближњима.

Према предавању протојереја Александра Иљашенка
За Фондацију Пријатељ Божији превео и припремио: Иван Попов
Извор: pravmir.ru