- Оче, ако поштовање светих моштију обично не изазива питања у православној заједници, онда ће пракса њиховог распарчавања некоме изгледати чудна. Зар то није у супротности са учењем Цркве?

- Уопште није у супротности. У старој Цркви, у доба гоњења, развио се обичај служења Литургије на моштима мученика. Колосално повећање броја цркава после Миланског едикта Светог цара Константина, уз очување ове традиције, повлачи за собом распарчавање моштију - тако да се у свакој цркви служила Литургија на моштима, а са друге стране, развила се употреба у овом својству моштију не само мученика, већ и других светитеља. Отуда су потекли и антиминси*, који такође, са потписом епископа, служе као својеврсни „документ“ који потврђује да свештеник не врши литургију самовољно, већ по вољи епископа. Узгред, дакле, канонски, епископ може, ако је потребно, да служи Евхаристију и без антиминса.

- Да ли је важна величина честице моштију?

- Величина моштију сама по себи није битна, али верникова психолошка перцепција може бити другачија када се пред њим налазе целе мошти или само део њих. Бог делује на начин који је само Њему познат. Мошти се, према символу Седмог Васељенског сабора, поштују упоредо са иконама, а дејство благодати преко њих је очигледно слично ономе како делује преко икона. При обраћању моштима светих најважнија је вера у дејство благодати кроз њих, вера у светост поштованог светитеља, тј. свесна вера.

- Зашто су многи светитељи категорички инсистирали, чак и наређивали својим ученицима да по смрти баце тела да их животиње растргну, оставе у шуми итд.? Зашто су хтели да њихова места сахрањивања остану непозната људима?

Светитељи који су тражили да баце своје остатке да их звери прогутају учинили су то из великог смирења, сматрајући себе најгорим међу људима. Уочавамо наизглед „обичан“ хришћански парадокс: најбољи међу нама хришћанима обраћају пажњу не на своје заслуге, већ на своје грехе. То су управо они „којих се сав свет није удостојио“, према апостолу Павлу.

- Зашто онда хришћани у већини случајева нису испунили ову заповест?

- Прво, у односу на њих обављали су уобичајену дужност сахрањивања својих покојних суседа - то је природно чак и са световног, нецрквеног становишта. Друго, у скоро већини случајева, ученици и следбеници светитеља остављали су своје мошти да би прославили Бога што им је дао такву личност и као пример следовања Христу за будуће генерације.

- Житије светог Димитрија Солунског каже да је био против поделе његових моштију. Једном је такву забрану примио илирски племић Леонтије, који је желео да узме део светитељевих моштију да би му саградио храм у његовој домовини. Други пут, изасланике цара Јустинијана, који су желели да прибаве део моштију Светог Димитрија „за украшавање и освећење“ новосаграђене цркве Аја Софије, зауставио је пламени стуб из којег се чуо глас. чуо: "Стани и не усуђуј се." Како се може проценити овај случај?

- У житијима светих има разних епизода, и оне можда нису увек поучне за нас хришћане и не у свим околностима. Можда ту има невероватних ствари које би, можда, требале да служе за пример, али само када трезвено уђемо у контекст догађаја и духовног стања људи који се нађу у одређеној ситуацији. И зато оно што знамо из житија неког светитеља не може постати правило, обавезно за универзалну примену. Говорећи конкретније о противљењу Светог великомученика Димитрија да настави да одваја своје мошти, треба имати на уму да је, врло могуће, ово одвајање могло постати злоупотреба, претња уништењу моштију. Ово је постало и духовна опасност, вероватно и за саме хришћане, избављења од које се са захвалношћу сећамо у акатисту светитељу.

Али то не значи да из ове епизоде ​​треба извући некакав општи закључак за све прилике: да је одвајање честица од светих моштију потпуно забрањено. У сваком случају, традиција одвајања честица од моштију постоји, и призната је од Цркве.

- Да ли правила православне цркве говоре нешто о честицама моштију?

- Да, у 94. правилу Картагинског сабора, које се односи на неовлашћено подигнуте цркве, локалним епископима је наређено да их униште ако „ниједно тело или део моштију мученика не буде стављен код њих“. Из овога је јасно да су „делови моштију мученика” по значају изједначени са телима мученика, а осим тога, нико никада није сумњао у поштовање честица моштију на равноправној основи са целим моштима.

- Како је настала пракса распарчавања моштију?

Можда је почетак ове традиције положен чињеницом да су мошти светаца биле подељене према њиховом првобитном стању: свеци су погубљени, њихови остаци спаљени - остале су само кости. На крају се једноставно појавила потреба за моштима светаца за антиминсе, што је ову праксу учинило апсолутно неизбежном, јер је немогуће имати целе моштију за сваку од стотина хиљада цркава.

Многе су реликвије уништене, попут великог Светог Саве Српског, неке су нестале, покрадене - нарочито после Четвртог  крсташког рата, османских освајања итд. Али поштовање светитеља не може да престане због нестанка његових моштију. По мом мишљењу, уништавање светиња и њихово нестајање хришћани треба да доживљавају као последицу нашег недостојног понашања.

Овде морамо имати на уму још једну околност: често видимо само спољашњу страну онога што се дешава у Цркви и свету, али нам није увек отворен промисаони смисао догађаја који се дешавају. И делујемо, можда, врло самоуверено када тако лако покушавамо да пронађемо дубока, основна значења онога што се дешава.

- Говорите о разумном, хришћанском приступу поступцима светих: не треба у свакој ситуацији извесна реакција светитеља, коју знамо из његовог житија (или још више из легенде о њему), да буде правило за широку употребу.

- Апсолутно у праву. Немогуће је извести опште обавезно правило из једног конкретног случаја. Да би било универзално обавезујуће, акција мора бити легитимисана од стране Цркве. Немамо право, позивајући се на поједине епизоде ​​из житија светих, да њихову реакцију на нешто уводимо у обавезну употребу, а да не узмемо у обзир све околности које су изазвале одређену реакцију светог (наглашавам!) човека. Немамо право, рецимо, позивајући се на хагиографску епизоду о шамару коју је свети Николај дао јеретику Арију на Првом Васељенском сабору, да шамарамо сваког ко се не слаже са нама, било суверницима или неверницима. Учинити ово нормом, видите, било би чудно. Колико је било случајева да је исти шамар нанет, рекло би се, из „привидне љубоморе“, али то су били искрено лоши поступци који ни на који начин нису говорили о светости „шамарача“!

Истичем потребу за сталним трезвеним, хришћанским сагледавањем - то се односи и на поштовање моштију светитеља, и уопште на разумевање целог нашег живота.

- Која је разлика између хришћанског и паганског поштовања моштију?

- Паганска веровања су веома различита. Није било ништа слично поштовању остатака, на пример, међу Римљанима. У старом Египту, мумије су биле вештачки направљене, некако комбинујући овај ритуал са посебним веровањем у бесмртност.

Што се тиче разлике између хришћанског и паганског богослужења, вероватно треба имати у виду исто правило које важи и за поштовање светих икона: клањамо се праобразу, тј. Славимо Бога Творца, који Својој творевини даје слободу и снагу да иде за Њим. Такође величамо подвиг оних људи који су у потпуности искористили ову слободу, молимо их да учествују у нашој молитви да имамо снаге да идемо ка Христу, да будемо прави хришћани.

*Антиминс - платно на коме је извезена сцена полагања Спаситеља у гроб за који се пришије честица Светог Мученика и на којем се служи Света Евхаристија. У ванредним околностима, довољно је свештенику да има антиминс и да служи Свету Литургију, јер замењује Часни Престо у цркви. Лат.anti-уместо, mesa-стола.

протојереј Владислав Ципин
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Сл. Аћимовић
Извор: elitsy.ru