У параболи о Страшном суду, главни критеријум за оправдање или осуду људи је љубав према ближњем или недостатак истог, што се изражава у конкретним делима и поступцима. Што учинисте људима, учинисте Мени, говори Господ. Како ће се десити последњи суд, за кога је то заиста страшно, и да ли Бог пун љубави може бити у исто време и страшни Судија? Хајде да то схватимо.
У Јеванђељу се Божији суд, на коме ће се одредити судбина свих људи у вечности, нигде не назива Страшним. У јеванђељској параболи, Христос једноставно описује околности суђења и не даје му никакву дефиницију. Апостол Павле, осврћући се на ову тему, пише о Христовом суду, дану гнева и користи придев „страшно“ само у односу на очекивање суда од стране оних који, будући да су хришћани, намерно греше (Јевр. 10:27). У Старом завету, последњи суд се помиње као дан Господњи. Штавише, у Књизи пророка Јоила, Дан Господњи се назива великим и страшним (Јоил 2,31), а у новозаветној књизи Дела светих Апостола – великим и славним (Дела 2,20).
Код првих хришћана Други Христов долазак и коначно одређивање судбине људи у новој стварности повезаној са овим догађајем нису изазвали осећај страха. Ранохришћанска есхатологија (учење о крајњим судбинама света и човека) била је прожета радосним и на неки начин чак и нестрпљивим ишчекивањем скорог краја света. Овај предукус новог јављања Спаситеља у Његовој слави и Оца и светих Анђела (Лк. 9, 26) најављуј се у апостолским посланицама: Господ је близу, пише Апостол Павле Филипљанима (Фил. 4, 5); Да, дођи, Господе Исусе, – завршава своју Апокалипсу, књигу о крају времена, апостол Јован Богослов (Откр. 22,20).
За хришћане су последња времена почела са тренутком Оваплоћења. И Црква је то осећање носила кроз своју историју. „Ко не зна да живимо у последњим данима?“ – писао је монах Варсануфије Велики у VI веку. Ово је веома дубок осећај. Подстиче човека да се не опушта, да одржава духовну трезвеност и да се труди да одржи везу са Богом.
Заиста Страшни суд постаје за оне који су одбацили Христа и Јеванђеље, као и за људе бешћутне, немилосрдне и који занемарују потребе и захтеве својих ближњих. И овај суд почиње на земљи. Ажурира се сваки пут када се човек нађе пред избором: да ли да нахрани гладног, да напоји жедног, посети болесног или затвореника или помогне некоме у невољи. Ако покушамо у било којој ситуацији да направимо избор у корист добра, онда својим добрим делима сведочимо веру у Бога и љубав према Њему, која се изражава у љубави према ближњем.
Својим поступцима изјављујемо да више волимо светлост него таму. Избор који нам се свакодневно нуди – да будемо са Христом, или да будемо у непријатељству са Њим – је суд, како је и сам Христос рекао у разговору са својим учеником Никодимом: Суд се састоји у томе што је светлост дошла у свету, али људи више заволеше таму него светлост, јер су њихова дела била зла (Јован 3:19 ). А Страшни суд само потврђује избор који су сами људи направили у свом животу.
Испоставља се да ће на Страшном суду не Бог, већ човек одредити своју судбину у вечности, повезујући свој живот, своја осећања, мисли, поступке и духовно стање са Богом – апсолутном Светлошћу, Добротом, Милошћу и Љубављу. Са Богом, који по речи Спаситељевој није дошао на свет да суди свету, него да се свет кроз Њега спасе (Јн. 3, 17).
Ако је човек целог живота ишао ка Њему, чак и ако је посрнуо и пао, онда ће бити срећан да нађе Оног Кога је тражио. Ако је његов земаљски живот отишао од Бога, ако је већ на земљи створио свој лични пакао, онда ће близина ђаволу у вечности постати природни наставак таквог постојања. Како је писао свети Василије Велики, Страшни суд за сваког човека неће бити толико спољашња појава, колико догађај његовог унутрашњег света и он ће се одиграти пре свега у његовој савести.
Бог остаје непромењен. Он је све и у свему – љубав. Само за неке Божанска љубав је извор среће и блаженства, док је за друге неподношљива мука.
Свештеник Евгениј Мурзин
За Фондацију Пријатељ Божији са руског превео: Иван Попов
Извор: foma.ru