„Јер Син Човечији није дошао да Му служе него да служи, и да да живот свој у откуп за многе.“ (Мк. 10, 45)
На први поглед, ове Христове речи звуче необично. У људском схватању највећи су они који владају, заповедају и истичу се. Христос, међутим, открива један сасвим другачији пут. Он показује да истинска величина расте из љубави, а љубав се најлепше види у служењу.
Свако од нас у животу има прилику да некоме учини добро. Понекад то тражи велику жртву, а много чешће су то ситнице које улепшају нечији дан. Осмех, лепа реч, стрпљење, помоћ старијем човеку, пажња према детету, разговор са усамљеним човеком – све су то тренуци у којима љубав постаје видљива.
Када живимо на тај начин, откривамо да радост не долази само из онога што добијамо, већ још више из онога што дарујемо.
Христос је први показао шта значи служити
Господ није само говорио о служењу. Он га је живео свакога дана. Бог је дошао међу људе и родио се у пећини. Делио је са њима радости и сузе, додиривао болесне, тешио ожалошћене, хранио гладне, праштао грешницима и свакоме даривао наду. Његов живот је био непрекидна служба човеку.
На Тајној вечери учинио је нешто што је изненадило и Његове ученике. Опрао им је ноге, посао који је тада припадао слугама. Тим једноставним чином показао је да се љубав најјасније изражава кроз смирење.
Зато у хришћанству служење никада није знак мање вредности. Напротив, оно је знак снаге срца. Само човек који носи мир у себи уме да се радује добру другога. Само онај ко је испуњен Христом уме да се дарује без рачунице.
Многи светитељи нису оставили велике књиге нити су били познати владарима свога времена. Остали су упамћени зато што су волели људе. Посећивали су болесне, делили последњи комад хлеба, примали путнике, тешили ожалошћене и молили се за цео свет. Њихова величина није почивала у слави, већ у љубави.
Свети Јован Златоусти зато је говорио: „Ако не можеш да нађеш Христа у сиромаху пред вратима цркве, нећеш Га наћи ни у путиру.“ Таква љубав и данас осветљава свако место на коме се појави.
Највећа дела често су скривена од очију
Бог посебно види оно што људи често превиде. Мајка која са љубављу подиже своје дете, отац који стрпљиво ради да би породица живела мирно, лекар који охрабри уплашеног болесника, наставник који верује у своје ученике, свештеник који са пажњом слуша човека у исповести – сви они служе на начин који мења свет.
Једна добра реч уме да охрабри човека више него што можемо да замислимо. Искрен осмех уме да врати наду. Посета усамљеном човеку понекад постаје најлепши догађај његовог дана.
Зато Господ никада не мери дела само њиховом величином. Он гледа љубав којом су учињена.
Управо због тога свако може да живи Христове речи. За то нису потребни велики положаји, богатство или посебни таленти. Довољно је срце које жели да учини добро.
Када тако живимо, постепено откривамо да нас Господ мења. Постајемо стрпљивији, пажљивији и захвалнији. У нашем дому има више мира, у нашим односима више разумевања, а у нашем срцу више радости.
Пут који увек води ка радости
Христос није позвао људе на тежак живот без радости. Позвао их је на живот испуњен љубављу. Управо зато је служење један од најлепших дарова које човек може да открије.
Када помогнемо некоме, радост се не задржава само код онога ко је примио помоћ. Она се враћа и ономе ко је даривао. Срце постаје мекше, душа мирнија, а живот добија дубљи смисао.
Тако се полако испуњавају Христове речи. Човек више не размишља како да буде већи од других, већ како да буде користан другима. Управо тада открива да истинска радост не долази из тога да буде већи од других, већ да другима буде на корист.
На крају живота нико неће понети своје богатство, титуле или похвале. Са нама ће остати љубав коју смо поделили. Она ће живети у људима којима смо вратили осмех, подигли их после пада, охрабрили их добром речју или им показали да нису сами.
Зато Христове речи нису недостижан идеал. Оне су позив на живот који сваког дана може да почне изнова. Свако јутро доноси нову прилику да некоме будемо утеха, подршка и благослов.
Ко тако живи, већ овде на земљи открива да је највећа радост – чинити добро другима. А човек који служи из љубави никада није мали. У Царству Божијем управо такви постају велики, јер личе на Христа.
За Фондацију Пријатељ Божији: Светлана Розанова