Постоје питања о Богу која звуче једноставно, али када покушамо да на њих заиста одговоримо, отварају се много дубље теме о времену, страдању, слободи, моралу и смислу живота. „Ко је створио Бога?“ једно је од њих. Следећих шест питања вероватно је поставио готово сваки човек који је бар једном озбиљно посумњао у веру.
Хришћанска вера нема потребу да се ових питања плаши. Она не тражи од човека да престане да мисли како би веровао. Напротив, кроз векове су хришћански мислиоци озбиљно разговарали са философијом, науком и људским искуством. Нека питања имају врло јасан одговор, док друга воде у тајне које људски разум не може до краја да обухвати.
„Ко је створио Бога?“
Ово питање на први поглед делује као једноставан логички проблем. Ако све што постоји има свог творца, онда би и Бог морао имати творца. А ако је Бога створио неко други, ко је створио тог другог?
Хришћанство, међутим, не учи да је Бог нешто што је настало. Бог је нестворен и вечан. Он није једно од бића која су се појавила у неком тренутку, па чак ни најстарије биће у свемиру. Он је Творац свега створеног.
Ту долазимо до речи вечан. За нас је све везано за време. Постоје јуче, данас и сутра. Сећамо се прошлости, живимо у садашњости и очекујемо будућност. Све што познајемо на овај начин има свој почетак и свој ток.
Али хришћанско учење говори да и време припада створеном свету. Бог није постојао милијарде година „пре“ него што је створио свет, јер реч „пре“ већ претпоставља да је време постојало. Бог је Творац времена као што је Творац простора, материје и свега што припада створеном свету.
Зато не треба замишљати Бога као бесконачно старог човека који је живео незамисливо дуго пре него што је одлучио да створи свемир. Хришћанска вера говори о постојању које нема почетак.
Када Бог открива своје име Мојсију, каже: „Ја сам онај што јесам“ (2 Мојс. 3,14). Христос говори о слави коју је имао код Оца „пре постања света“ (Јн. 17,5). Ове речи упућују на Бога чије постојање не зависи од нечег другог и чији живот није ограничен временом као наш.
Зато је одговор на питање „Ко је створио Бога?“ једноставан: нико. Бог није створен. Он је вечни Творац свега створеног.
„Ако је Бог добар, зашто дозвољава страдање невиних?“
Ово је вероватно најтеже питање које се може поставити хришћанској вери.
Када дете оболи од тешке болести, када невин човек погине у несрећи, када људи страдају у рату или када нечији живот буде уништен туђом мржњом, питање „Где је Бог?“ долази готово само од себе.
Такав бол заслужује озбиљан одговор. Постоје ситуације у којима би било сурово покушати да се туђа патња објасни једном кратком формулом.
Хришћанство учи да је свет који познајемо рањен грехом и смрћу. Човек има слободну вољу, а слобода омогућава љубав, доброту и жртву, али истовремено може бити злоупотребљена. Ратови, убиства, насиље и неправде често су последица људских избора.
Постоји, међутим, и страдање које се не може повезати са нечијом конкретном кривицом. Болест малог детета није казна за неки његов грех. Природна катастрофа није нужно последица једног човековог поступка. Понекад страдање остаје тајна пред којом човек нема једноставан одговор.
Најдубљи хришћански одговор на страдање налази се у Христу. Бог није далека сила која посматра људску патњу из сигурне удаљености. Христос плаче пред гробом Лазаревим, трпи неправду, бива издан, мучен и разапет. У Њему хришћани виде Бога који улази у саму драму људског страдања.
То не претвара бол у нешто лако и разумљиво. Христов крст показује да Бог може да буде присутан и тамо где човек види само ужас и бесмисао.
А ту се отвара перспектива Васкрсења. Хришћанство не завршава причу о човеку његовом смрћу. „А последњи непријатељ укинуће се – смрт“ (1 Кор. 15,26), пише апостол Павле. У Откривењу Јовановом стоји обећање: „И смрти неће бити више, ни жалости, ни вике, ни бола неће бити више“ (Откр. 21,4).
За хришћанина то значи да неправда коју видимо у овом животу нема последњу реч. Божија правда и Васкрсење припадају коначном одговору на трагедију људског страдања.
„Шта ће бити са човеком који искрено није могао да поверује у Бога?“
Ово питање постаје посебно тешко када говоримо о човеку који није одбацио Бога из мржње или презира, већ је искрено тражио одговор и никада није успео да поверује.
Шта се дешава са човеком који је читао, размишљао, питао, гледао свет око себе и ипак није могао да дође до вере?
Хришћанство не говори о Богу као о некоме ко површно посматра људе и механички разврстава њихове животе. Бог познаје човека дубље него што човек познаје самога себе. Он познаје његове мисли, околности, ране, намере, могућности и оно што се налази у најскривенијем делу срца.
Апостол Павле пише да ће Бог „судити тајне људске“ (Рим. 2,16). Христос такође показује да Бог гледа дубину личности и њена дела.
Зато Црква нема разлога да са сигурношћу изриче пресуду над конкретним човеком чије срце не познаје.
Постоји велика разлика између човека који каже: „Знам да Бог постоји, али Га не желим“, и човека који каже: „Искрено сам тражио истину, али нисам успео да поверујем.“ Сам Бог познаје ту разлику у њеној пуној дубини.
Истовремено, хришћанство не сматра веру безначајном. Ако Бог постоји, однос човека према Њему представља најдубље питање његовог постојања. Вера није само прихватање једне идеје, већ одговор личности на Божији позив.
А када говоримо о суду, последња реч припада Богу. Христос каже: „Јер Отац не суди никоме, него је свеколики суд дао Сину“ (Јн. 5,22). Онај који ће судити човеку јесте исти Онај који је дошао да човека спасе.
То хришћанину даје и наду и смирење. За другог човека можемо да се молимо, разговарамо и сведочимо сопственим животом, али коначни суд над његовом душом припада Богу.
„Ако Бог и данас делује, зашто су чуда тако ретка?“
Многи људи замишљају чудо као нешто спектакуларно: исцељење неизлечиве болести, необичну појаву или догађај који пркоси сваком очекивању. Ако Бог делује у свету, зашто такве ствари не видимо сваког дана?
Прво треба разумети да чудо у хришћанском смислу није магични трик којим Бог повремено изазива запрепашћење код људи. Чудо је знак Божијег деловања и има духовни смисао. У Јеванђељу Христова исцељења, васкрсења и друга чудесна дела повезана су са откривењем Божије љубави и позивом човеку.
Чак ни у време Христовог земаљског живота чудеса нису била непрекидна представа. Многи су видели Његова дела, а ипак Га нису прихватили. Само виђење нечег необичног не производи аутоматски веру.
И данас постоје сведочанства о исцељењима, неочекиваним преокретима живота и догађајима које људи доживљавају као Божију помоћ. Црква, међутим, има разлога за опрез. Није свака необична појава чудо, нити је свака прича коју чујемо истинита.
Постоји и нешто што често заборављамо: човек може доживети нешто необично, а да се његов живот после тога уопште не промени. Може видети нешто што не уме да објасни, а да његово срце остане исто.
Хришћанска вера зато не почива на непрекидној потрази за спектакуларним појавама. Она се темељи на Христу, Његовој смрти и Васкрсењу, на животу Цркве, Светом Писму и сведочанству људи који су кроз векове живели веру.
Понекад је промена људског живота сама по себи нешто што заслужује да се назове чудом. Човек који годинама носи мржњу може пронаћи снагу да опрости. Онај који је изгубио сваку наду може поново почети да живи. Човек који је читав живот мислио само на себе може постати спреман да се жртвује за другога.
Божије деловање зато не мора увек изгледати онако како човек очекује.
„Зашто у Старом Завету има толико страдања, ратова и насиља?“
Ово је једно од питања које многе људе озбиљно удаљи од читања Библије. Ако је Бог добар, како разумети текстове у којима се говори о ратовима, освајањима, казнама и уништењу?
Проблем је стварни и не треба га прикривати.
Стари Завет настаје у свету који се веома разликује од нашег. То је свет древних народа, племенских заједница, сталних ратова и сурових казни, у којем су живот и смрт били много ближи свакодневном искуству него што су данас за већину људи.
Ипак, историјски контекст сам по себи није довољан.
Хришћанство Стари Завет чита као део једне велике историје Божијег откривења која свој пуни смисао добија у Христу. Бог се човеку открива постепено, у конкретној историји и условима стварног људског живота. Та историја није историја савршених људи. У њој видимо веру и падове, послушност и побуну, милост и суровост.
Зато Стари Завет није збирка прича о људима чије поступке треба механички копирати. Чак и велики људи Старог Завета носе своје слабости. Авраам, Давид, Соломон и други нису представљени као безгрешни људи.
Посебно је важно разумети да библијски текстови о ратовима припадају конкретној историјској и књижевној целини. Начин на који древни човек описује победу, пораз, Божији суд и историјске догађаје разликује се од начина на који савремени човек чита историјски текст.
А онда долази Христос.
У Њему хришћани читају целокупно Свето Писмо. Христос испуњава Стари Завет и открива његов коначни смисао. Његова заповест љубави према непријатељима, молитва за оне који нам чине зло и Његово одбијање насиља као пута Божијег Царства постављају пред човека меру која превазилази свет древних ратова и освете.
Тешки текстови Старог Завета остају тешки. Неке њихове делове нећемо разумети до краја. Ипак, хришћанин их чита у светлости Христа и у оквиру целокупног откривења, а не као издвојене реченице које треба тумачити саме за себе.
„Може ли човек бити добар и моралан и без вере у Бога?“
Може. Човек који не верује у Бога може бити племенит, пожртвован, поштен и спреман да помогне другоме. Свакодневни живот пружа много примера људи различитих погледа на свет који су чинили велика добра.
Исто тако, чињеница да се неко назива хришћанином сама по себи не гарантује његову доброту. Човек може говорити о вери, ићи у храм и истовремено бити неправедан према људима око себе. Христос је управо због такве раздвојености речи и живота упућивао оштре речи онима који су споља изгледали побожно.
Зато право питање гласи: одакле долази темељ моралног добра?
Ако кажемо да је морал настао зато што је одређено понашање било корисно за опстанак људске врсте, тиме можемо објаснити део његовог развоја. Ако кажемо да су друштва створила правила како би људи могли заједно да живе, објашњавамо како се моралне норме шире и мењају.
Али остаје питање шта нам даје право да кажемо да је нешто заиста добро или зло.
Ако читаво друштво прихвати неправду, да ли она тиме постаје добра? Ако већина одлучи да је нека група људи мање вредна од других, да ли та одлука мења њихову стварну вредност?
Хришћанство одговор тражи у самом пореклу човека. Човек је створен по лику Божијем. Његово достојанство није засновано на богатству, способности, снази, друштвеном положају или користи коју доноси заједници. Свака личност има вредност јер је личност.
Зато хришћанска вера може да разговара са атеистом без тврдње да је сваки човек без вере нужно неморалан. То једноставно није тачно.
Хришћанско питање иде дубље: ако постоји добро које важи за све људе, без обзира на то шта неко мисли о њему, шта је његов коначни темељ?
За хришћанина, тај темељ је Бог.
Ових шест питања показују колико разговор о Богу заправо обухвата широк простор људског живота. Питање о Божијем постојању води нас ка времену и вечности. Питање страдања води нас до крста и Васкрсења. Питање неверовања отвара тему Божијег суда и човекове слободе. Питање чуда тражи да разликујемо Божије деловање од наше жеље за необичним. Тешки текстови Старог Завета траже стрпљиво читање Светог Писма у целини, док питање морала отвара тему човековог достојанства и темеља добра.
На многа од ових питања човек неће добити одговор који ће уклонити сваку недоумицу. Постоје границе људског разума, као што постоје и дубине Божијег живота које човек не може потпуно да обухвати. Вера због тога не значи престанак питања. Она значи наставак трагања са поверењем да стварност има дубину која превазилази оно што тренутно можемо да видимо.
Понекад нас добро постављено питање доведе много дубље у разумевање онога у шта верујемо.
За Фондацију Пријатељ Божији: мр Александар Ђорђевић