Постоји једна тема о којој често читамо у Јеванђељу. И обично је то тренутак када ум, по навици, престане да мисли јер му се чини да је све већ речено. Али управо тај осећај познатог је најопаснији застор – он нас спречава да те речи заиста стигну до срца и да видимо застрашујућу анатомију сопствене ситости.

„Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатоме ући у Царство небеско“ (Мт. 19:24, уп. и Мк. 10:25; Лк 18:25).

Зашто Христос није ублажио ову реченицу? Зашто није рекао да је богатима само „мало теже“?
Зато што овде није реч о богатству, већ о дубини људског срца.
У Јеванђељу, „богат“ је онај коме ништа не фали. Онај коме живот не поставља питања и коме Бог није нужност. Богатство је стање срца које је самодовољно.

Заблуда о „малим вратима“

Често се покушава разбијати радикалност ове реченице причом у којој се „иглене уши“ односе на малу капију у Јерусалиму кроз коју камила може проћи ако клекне.

То је покушај да се истина учини подношљивом. Али нема никаквих трагова да је постојала таква капија у Јерусалиму. Дакле, Христос није мислио на капију, већ заиста на „иглене уши“ као метафору. Христос намерно показује контраст: највећа животиња и најмањи отвор.

Порука није „тешко је“, већ „људски гледано – немогуће је“.

Сит човек не може да се „провуче“ у вечност – превише је надувен сопственом сигурношћу.

Дијалог у глувој соби благостања

Замислимо сцену која се одвија у свакој соби у којој је „све у реду“.

Човек лежи у тишини.
Кућа је мирна. Житнице пуне. Дан је био добар.
Нема дугова, нема свађе, нема разлога за бригу.
Све је испланирано, све је под контролом.

И обраћа се себи, тихо:

„Душо, имаш многа добра спремљена за дуге године. Почивај. Једи. Пиј. Весели се.“ (Лк 12, 19)

Савест је тиха. Срце мирно. Сан долази лако.
Нема молитве – јер нема потребе.
Нема суза – јер нема бола.
Нема питања – јер је све у реду.

И баш тада, у савршеној тишини, чује се глас:

„Безумниче. Ове ноћи узеће се душа твоја од тебе; а што си припремио — чије ће бити?“ (Лк 12, 16–21)

Није речено: јер си крао или угњетавао. Само: ове ноћи.

Богати човек:
Господе… зар је грех што ми је све у реду?
Што сам се трудио, радио, стекао?
Што живим у миру?

Христос:
Није.

Богати човек:
Онда зашто ова реч? Зашто тако изненада?

Христос:
Зато што си заспао као да Ме никад нећеш срести.

Богати човек:
Али ја верујем у Тебе.

Христос:
Верујеш. Али се на Мене не ослањаш.

Богати човек:
Имам ли уопште наде?

Христос:
Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатоме ући у Царство небеско.

Богати човек:
Зар ме је Бог заборавио?

Христос:
Не. Само те више не зауставља.

То што је некога Бог „заборавио“ није проклетство.
Нити одбацивање.
То је највеће поштовање слободе – потпуно препуштање.
Бог више не буди, не исправља, не ломи.
Човек то доживљава као благослов, а заправо је препуштен самом себи.

Страшно је не то што има много. Страшно је што ништа не боли.

Богати човек:
Али, могу ли се богати спасти?

Христос:
Људима је немогуће. Али Богу је све могуће.

Богати човек:
Како?

Христос:
Тако што ћеш престати да се ослањаш на оно што имаш и тражити ослонац тамо где га сиромашни већ имају.

***

Спасење богатог није у ономе што има, него у добровољној унутрашњој сиромашности. То је ретко, јер боли. Познато из предања – Јосиф из Ариматеје и други богати људи који су живели у страху Божијем. Не зато што су били сиромашни, већ зато што никада нису били мирни. Ту се открива најстрашнија дијагноза преподобног Марка Подвижника:

„Ако видиш некога да живи без мука, у сталном благостању, знај да га после смрти очекује немилосрдни суд.“
„Сви свети сматрали су за неспорну истину да онога ко живи без мука – Бог заборавио.“

Страх за сите

Христово упозорење није осуда новца, већ упозорење за оне који су сити.
Није страшно имати пуне житнице.
Страшно је заспати без иједног питања.

Реч „ове ноћи“ остаје да одзвања.
Не зато што смрт долази изненада, већ зато што човек често одлази уверен да је све у реду.
А можда ништа није било у реду – само је било мирно.

Није страшно имати много.
Страшно је кад те ништа не боли.
Док те боли, Бог је још увек ту.
Још увек те буди. Још увек те није „заборавио“.

За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић