Ана се спремала да затвори радњу, када су се врата отворила и ушла је девојчица од око шест или седам година. Њена светло смеђа коса, уредно скупљена у две плетенице, падала је низ леђа. Велике, смеђе очи, упорно су гледале у Ану, као да траже одговор на неко важно питање. Ана, уморна од дугог дана, хтела је да каже: „Већ је затворено“, али нешто у девојчицином погледу ју је зауставило. Била је то нека туга, али и одлучност, која је говорила да је овој девојчици нешто веома важно.

-Извините, молим вас, треба ми крст.

-Крст? - упитала је Ана изненађено, подижући обрве.

-Да, сребрни крст.

Ана, не мало изненађена неочекиваном посетом, вратила се иза пулта. „Зашто сребрни?“, питала је, док је тражила крстове по полицама.

Зато што тера зле духове - одговорила је девојчица, као да је то најнормалнија ствар на свету.

Ана је застала и погледала девојчицу. Била је сићушна, али је у њеним очима видела неку снагу и зрелост, која није била у складу са њеним годинама. „Имаш ли новца?“, питала је, знајући да су сребрни крстови скупи.

Да - рекла је девојчица и ставила на тезгу пуну врећу звецкавих бакарних и сребрних новчића од пет и десет копејки. Ана се зачудила, видела је да је врећа пуна. „Ово сам чувала за лутку“, додала је, као да се правда.

Ану је то подсетило на њено детињство, када је желела велику, лепу лутку, али није имала новца да је купи. У њеној души се све преокренуло. Нагнувши се према малој посети, упитала је нежно: „Зашто ти треба сребрни крст?“

„За тату“, одговорила је девојчица и, видевши збуњеност на Анином лицу, поновила: „За тату. Зао дух га је узео. Пије и пије.“

Ана је пребледела. Њено срце се стегло од туге и бола. „Јадна девојчица, исто као и ја: прво тата, а сада муж. Све је ово проклето пиће!“ помислила је, и упитала: „Да ли ти је тата крштен?“
Не - одговорила је девојчица.

Па зашто му онда треба крст? - питала је Ана, збуњена.

Идем сада у цркву и замолићу их да га крсте - рекла је девојчица, као да је то најједноставније решење.

А где ти је мајка? - упитала је Ана, све више забринута.

Мама је умрла. Умрла је од туге, јер је и њен отац пио - рекла је девојчица, а у гласу јој се осећала туга.

Ко брине о вама? - питала је Ана, желећи да зна да ли неко брине о овој девојчици.

Па, мој тата и ја. Сами смо. Он је добар. Није увек пијан - рекла је девојчица, бранећи свог оца.

Мислиш ли да ће престати да пије, кад се крсти? - упитала је Ана, знајући да то није тако једноставно.

Бака је рекла да само црква може да помогне против злих духова - рекла је девојчица, понављајући речи своје баке.

Ана је вратила новчиће у торбу и пружила је девојчици. „Како се зовеш?“

Елена - рекла је девојчица, а у очима су јој се појавиле сузе.

Ево шта ћеш да урадиш. Узми овај новац и купи лутку, а ја ћу ти дати крст - рекла је Ана, желећи да јој бар мало улепша тежак живот.

Девојчицине очи су засветле. Ана је ставила сребрни крст у кесицу и дала га Елени.

***

Елена је трчала, не осећајући ноге под собом. „Само да црква није затворена, само да није затворена“, понављала је у себи, као молитву. Срећом, врата цркве је била су отворена. Елена је улетела кроз њих, задихана и уплашена.

„Где летиш као луда?“, рекла је старица, са крпом у руци, која јој је препречила пут. „Црква је затворена.“

Не, не! - помислила је Елена очајнички. „Тата мора хитно да буде крштен, разумете ли? Узео га је зли дух!“ Чинило јој се да је то изговорила тихо, али је одјекнуло тако гласно под сводовима храма, да се и сама Елена згрчила.

Господе, помилуј! - рекла је старица, испуштајући крпу из руку. Отац Николај је изашао из олтара, чувши Еленин очајнички плач.

Елена је знала да се они који служе у цркви зову „очеви“, али пошто није знала име том „оцу“, повикала је јурећи ка њему: „Оче, драги оче! Помози мом тати. Узео га је зли дух и он умире!“

Отац Николај, видео је уплакану девојчицу, и схватио да је у невољи. Нежно је помиловао девојчицу по глави, сео на клупу и почео да је распитује о њеној невољи.

***

Петар је полако долазио себи. Сетио се јучерашњег непријатног, туробног осећаја усамљености, који је покушавао да заглуши вотком. Сетио се како је, не могавши да устане, викнуо на ћерку Елену да оде по његову другарицу, комшиницу. Сетио се танких дечјих рамена, спуштених све ниже, као да је на њих стављен превелики терет. Ово сећање га је учинило још тужнијим. Очи су му биле натечене и као да нису хтеле да се отворе. Ипак, са муком их је отворио. Не схватајући ништа, почео је да гледа око себе. Све је било бело и само у углу са стране била је нека тамна мрља. Схватио је да је у болничкој соби.

- Ето, то је све, оче Николаје. Сада треба мало да прилегне и онда можемо да разговарамо са њим“, рекла је сестра, враћајући шприц у кутију и излазећи из собе.

Отац Николај је посматрао како се живот полако враћа у човека. Обрасло лице средовечног човека полако је постало ружичасто. Николај је покушавао да гледа особу у очи док је разговарао. Само тамо се могу наћи одговори на многа питања о животу душе. Знао је да очи ретко лажу. Али када га је Петар погледао, у њима је био мутан вео.

Постепено су обриси постали јаснији, и Петар је угледао свештеника како седи на столици, а поред њега тиху и уплакану ћерку. Лежао је на белом кревету, а све око њега било је необично бело и узвишено.

„Зовем се отац Николај“, представио се незнанац. Погледај, твоја ћерка је дошла у Цркву и спасила те. Да, скоро да смо закаснили.

Петар је погледао свештеника у лице и осетио како се нешто у њему буди, расте и испуњава му груди. Била је то снажна, болна жеља да из себе избаци терет који га је гушио годинама. У почетку је испустио нејасан звук, а затим, као да се извињава, тихо рекао: „Хвала." Није био сигуран на чему захваљује овом човеку, али видевши његов смирен и љубазан поглед, схватио је да жели да пред њим, овим странцем који седео преко пута њега, изнесе све што му се годинама накупило у души.

Отац Николај је пажљиво слушао, не прекидајући Петра питањима нити речима. Петар је застао, тешко уздахнуо, а затим наставио да износи свој терет, отварајући пред свештеником и најскривеније, мрачне кутке своје душе.

Било је већ касно када је он, исцрпљен, спустио главу на јастук. Отац Николај је говорио тихо, са очинском топлином. Говорио је о крсту који свако мора да носи, о људској слабости, о души, њеној лепоти и чистоти. Те речи су деловале као мелем на Петрово срце, које је сада куцало равномерније и мирније. Нека непозната сила је продрла у њега и испунила га невероватном топлином и безграничним поверењем. "Како дивно!", помисли Петар, затварајући очи. Није ни приметио када је заспао.

Петар се рано пробудио. У почетку није схватао где се налази. Али када је угледао своју ћерку како спава на столици, сетио се. Пажљиво је устао и положио је на кревет, а затим сео поред ње. У грудима му се јавио диван, топао осећај. И још нешто га је бринуло. Одједном се сетио свештеника. "Од њега, кроз њега осећам ову лакоћу", помисли Петар. Наравно, никада није порицао постојање "нечега", али сада је то "нешто" снажно дотакло Петра, преобразило његова осећања и мисли. Није се сећао тачно шта му је отац Николај рекао, али је осећај топлог поверења и лакоће остао у њему и натерао га да делује.

Петар је отпуштен из болнице три дана касније. Елена му је донела чисту кошуљу и испеглане панталоне. Након што су се захвалили лекарима, изашли су напоље. "Какво дивно и топло сунце данас!", помисли Петар. Ишао је, држећи Елену за руку, и први пут са изненађењем посматрао лица пролазника. А та лица су му била некако позната, пријатељска и драга. Неки су му се чак и насмешили, као да му је близак пријатељ.

Петар није ни приметио када су стигли до цркве. Застао је, оклевајући, погледао Елену, она њега, и заједно су ушли у црквену припрату. У цркви је била служба: свуда су гореле свеће и чуло се дивно, тужно појање. Стајали су тихо по страни, збијени једно уз друго. Кроз мала, отворена врата изашао је свештеник, носећи испред себе нешто што је личило на путир. Био је то отац Николај. Петар се толико узбудио да није могао да разуме шта је отац Николај говорио. Чак му се учинило да га је отац Николај задовољно погледао и благо, одобравајуће климнуо главом. И Петар није схватио шта се десило у следећем тренутку: сузе су му кренуле као поток и он их је неспретно обрисао рукавом, јецајући као мало дете.

Плакао је, не стидећи се тих суза и не покушавајући да их заустави. И учинило му се да га неко, попут оца, нежно и тужно милује по глави. То је само појачало његов плач. Видевши га таквог, и Елена је заплакала. Схватила је да је њен отац оздравио, да су га зли духови напустили, иако још увек није био крштен. Тихо је извадила крст из џепа и пажљиво га ставила у очеву руку. Гледајући у крст, Петар је топло и захвално погледао своју ћерку и чврсто стиснуо крст у својој великој руци.

Крштен је недељу дана касније. После крштења, пришао му је отац Николај, честитао му крсну славу и поклонио му икону Светог Георгија Победоносца. Петру је честитала и нека жена, плачући и грлећи Елену. Елена је рекла да је то њена нова пријатељица, тетка Ана из продавнице. Све око њега било је тако необично, ново и значајно, да је Петар био збуњен. У једном тренутку, чак је изгубио Елену из вида. Обилазећи народ, угледао ју је како клечи испред иконе са које је Господ гледао на њу.

Петар је тихо пришао и стао иза ње. И одједном је чуо тихи, топли шапат своје ћерке: „Господе мој драги! Хвала ти за мог тату. Волим те много.” И Петар је схватио да ће од тог тренутка све у њиховом животу бити другачије. Нежно је помиловао девојчицу по глави. А она је, устајући, пажљиво спустила торбу у подножје иконе и целивала Спаситељеве ноге. Била је срећна и спокојна. Сада ће све бити добро! Изашли су из храма, где их је на улици дочекало јако сунце. Чинило се као да сунце радосно поздравља почетак њиховог новог живота!

За Фондацију Пријатељ Божији: Светлана Розанова