Замислите најгори сценарио у вашем граду. Човека који из сенке контролише све – од црног тржишта до локалних путева. Зеленаша који одузима станове породицама, вођу клана чији профит долази од уништених живота ваше деце и суграђана. Човека који је изградио вилу са високим зидовима од новца који је буквално „исцедио“ из вашег џепа док сте се ви борили да прехраните породицу.
Сада замислите да у ваш град долази председник најмоћније државе света, или лидер кога цела планета прати са страхопоштовањем. Маса се гура да га види, локални поштени домаћини су спремили дочек, сви чекају руку помирења и подршке. А он? Он пролази поред свих вас, иде право пред капију тог зликовца и мафијаша, и каже: „Данас ручам код тебе.“
Био би то политички и друштвени скандал несагледивих размера. Шокантно је да један државник уопште погледа у том правцу, а камоли да уђе у ту кућу. Али, шта ако то не би био државник? Шта ако би то био Сам Бог?
Систем „рекета“ са државним печатом
Да би смо разумели зашто је Јерихон занемео од беса када је Исус стао под Закхејев дуд, морамо избрисати слику „порезника“ из главе. У време Христа, цариник није био службеник, већ део најсуровијег економског ланца икада смишљеног. Рим је продавао „право на пљачку“. Закхеј је био „архицариник“ – човек на самом врху те пирамиде зла.
Закхеј није примао плату од државе; он је био предузетник неправде. Систем закупа је функционисао тако што би Закхеј на аукцији понудио највишу цифру за право на скупљање пореза. Унапред би исплатио Риму милионе, чиме је држава добила свој део одмах и без муке. Заузврат, Рим му је дао одрешене руке да од народа наплати колико год жели да би, не само повратио свој улог, већ и дебело зарадио.
Надаље, Рим га више ништа није питао; за њих је посао био завршен оног момента када је Закхеј искеширао новац. То му је дало статус „недодирљивог“ – он је био приватни власник државне силе. Што је био бруталнији према народу, то је његов профит био већи. Зато, његова моћ није почивала на закону, већ на оружју.
Када би Закхеј заузео положај на главном путу или мосту, поред њега су стајали римски војници са исуканим мачевима. Нисте могли да прођете без његове дозволе. Он је био апсолутни господар промета робе. Могао је да процени вредност вашег магарца, вашег жита или вашег уља како год је хтео. Ако бисте носили врећу брашна да прехраните породицу, он би је „процено“ на суму коју немате, знајући да немате коме да се жалите.
Производња робова: зеленашка замка
Ту наступа она најгаднија страна његовог заната која је била идентична методама данашњих најгорих криминалних кланова. Када сељак или трговац не би имао да плати порез који је Закхеј произвољно одредио на лицу места, овај би му, са лажним, љигавим осмехом, понудио „решење“ у виду хитне позајмице.
Та „помоћ“ на путу заправо је била почетак краја за несрећног човека. Новац који би му Закхеј позајмио да плати царину долазио је са зеленашким каматама које је било математички немогуће вратити. Човек би узео новац од Закхеја, да би га истог тренутка вратио Закхеју за порез, али би кући отишао као дужник који више не поседује ни своју земљу ни своју слободу. Тако би сељак до краја живота остајао дужник и роб, исплаћујући бескрајне камате, док су Закхејеви столови пуцали од најфинијих јела и вина.
Закхеј није само узимао новац; он је био предатор који је производио дужничко ропство. Пацов који се хранио изнемоглошћу свог народа, увек заштићен окупаторским штитовима, копљима и мачевима.
Рекеташ који је постао јеванђелист
Пре него што је Исус ушао у Закхејеву вилу, направио је сличан „инцидент“ у Капернауму. Позвао је Левија (будућег Светог апостола и јеванђелиста Матеја) да му буде ученик. Матеј није био „кум“ као Закхеј, већ оперативни извршилац, „ситан криминалац“ који је седео на царинарници и непосредно тлачио људе. Он је био тај који вам претура по стварима, који вас понижава и узима последњи новчић под будним оком стражара.
Сви су га знали као изрода који је за римски проценат продао своје комшије. Ипак, Исус прилази баш том столу натопљеном неправдом и каже му: „Крени одмах.“ Матеј оставља своју тезгу – свој сигуран рекет и сав тај прљави новац – и одлази у потпуну неизвесност. Зашто? Зато што је, упркос богатству, у себи осећао онај онтолошки ужас – језиво сазнање да је, тлачећи друге, заправо удавио самог себе у сопственој ситности и да га више нико, па ни он сам, не сматра човеком.
Чињеница да је један од аутора Јеванђеља и један од стубова Цркве био управо бивши мафијашки саучесник, даје хришћанству ту невероватну ноту наде. Исус није тражио „моралне чистунце“ да шире његову поруку, већ је узео човека из самог муља корупције, променио га и учинио га светитељем.
Психологија дрвета: Моћник који је изгубио тло
Долазимо до кључног тренутка који Јеванђеље описује готово технички, али је суштински језив. Током Христовог уласка у Јерихон, Закхеј покушава да види Исуса, али „не могаше од народа”. То није била само гужва; то је био живи зид презира. Нико у тој маси није хтео да се помери ни за милиметар да направи пролаз човеку који им је годинама отимао хлеб из руку. Да је био било ко други, људи би се померили; мафијашком „куму” људи су окренули леђа. То је био тихи револт жртава.
Његов „низак раст” овде добија своје пуно, симболичко значење. Закхеј је моћан само док су му војници уз скут; сам међу народом, он је небитан и невидљив. Тај човек, који може да купи пола града, сада стоји у прашини иза туђих рамена, немоћан пред тихом осудом гомиле. Пењање на дрво (дивљу смокву) је заправо његова коначна капитулација. Замислите тог баснословно богатог човека у скупоценој свиленој одећи како се вера по храпавим гранама као дете, изложен подсмеху целе улице. Он то ради јер је коначно схватио сурову истину: на земљи, међу људима којима је уништио животе, за њега више нема ни педља простора. Он је човек који је изгубио тло под ногама и пре него што се попео на ту грану.
Бог на ручку код грешника: Највећи скандал у Јерихону
Замислите тишину која је завладала када је Исус стао под то дрво и изговорио име човека кога су сви презирали. Изговорио га је са ауторитетом Некога Ко види кроз месо и кости, право у ту уплашену звер на грани: „Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме.“ Људи су били згрожени. Пљували су на земљу и мрмљали. Зар Бог иде код њега? Код тог крвопије који им је одузео куће?
Исус није отишао у ту кућу зато што је одобравао Закхејев посао или мафијашке методе. Отишао је тамо јер је тамо била највећа концентрација мржње и безнађа. Иако је у Закхеју био мрак, постојала је једна мала пукотина кроз коју је пролазила светлост: жеља да Га види.
Улазећи у ту вилу, Исус је извршио духовни десант. Пробудио је успавану људскост под дебелим наносом украденог богатства, показујући да светлост не бежи од мрака, већ улази директно у његов центар.
Економско самоубиство: Када „кум“ пукне
Закхејево покајање није била јефтина прича за јавност. То је био егзистенцијални потрес који је срушио целу његову империју. Речима: „Господе, пола имања свога даћу сиромасима, и ако сам кога што закинуо, вратићу четвороструко“, Закхеј је извршио потпуно економско самоубиство.
Да бисмо разумели тежину овог чина, то је као да данашњи вођа највећег нарко-картела изађе пред жртве, преда све доказе против себе и одрекне се сопствене имовине до последњег новчића. Он се одрекао и свега што га је чинило моћним да би поново могао да погледа људе у очи и да би по први пут у животу могао да спава мирно. То је једини начин на који истинска промена долази – тако што се стара, трула структура потпуно спали.
Слом предрасуда: Шта нам Закхеј заиста поручује?
Ова прича нас шамара и данас. Она нам не дозвољава да седимо у својој самозваној „праведности“ и са лакоћом осуђујемо оне који су загазили у зло. Закхеј није био симпатични лик из бајке; био је коруптивни паразит кога је само Божија љубав могла да припитоми.
Ако је за таквог човека било наде и ако је он могао бити домаћин Самом Богу, онда нико нема право да за било кога каже да је „изгубљен случај“. Исус није мењао свет великим политичким говорима са безбедне удаљености, већ тако што је имао храбрости да седне за сто са онима које је цео свет већ одавно отписао. Тиме је поставио питање на које и данас тражимо одговор: ко смо ми да постављамо границе Божијој милости?
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић