Љубав према Богу изражава се на различите начине: кроз молитву, дела, али и кроз песму. Песма је попут моста који спаја људско срце са божанским. Ова песма, посвећена Христу, постала је сведок једног необичног догађаја који ми је открио дубину Божије љубави:
Запевајмо песму нашем Христу,
јер Он жели нашу љубав чисту.
Њега воли и срце и душа,
ову песму Он сад радо слуша.
Радо слуша и Он тачно знаде,
како наша срца сада раде.
Зато ајмо певати о Њему,
да имамо радост ми у свему.
Он нас зове да дођемо чешће,
ми код Њега увек на причешће.
Да се наша душа тако спаси,
Њему драги сад су ови гласи.
Запевајмо нека црква јечи,
ова песма нашу душу лечи.
Наша срца да угосте Христа
и у њима љубав да заблиста.
Да заблиста још у јачем сјају,
да будемо са Христом у рају.
Зато песма свима мила била,
и Христова љубав победила.
Са том песмом у срцу, кренуо сам једног пролећног дана са оцем на њиву да косимо детелину. Небо се изненада намршти, тешки облаци најавише кишу. Отац похита кући, а ја потражих заклон под кровом оближње викендице.
Киша није показивала знаке да ће ускоро стати. Одлучих да кренем кући бициклом, препуштајући се освежавајућим капима. Док сам возио бицикл кроз пролећни пљусак, почео сам да певам ту моју песму o Христу. Није ми сметала хладноћа која ми је продирала кроз кратку мајицу; песма ме је грејала изнутра, претварајући кишу у благослов.
Неколико дана касније, укључих рачунар да проверим временску прогнозу. На екрану се указа необичан призор: уместо уобичајеног назива дана у недељи, писало је:
Зачуђен, поново сам отворио апликацију, али се иста порука поновила. Тек трећи пут се приказала уобичајена прогноза: недеља, понедељак, уторак...
Тада ми се учинило да разумем поруку. У том тренутку под кишом, препуштен песми и радости, осетио сам се као Божији миљеник. Нисам роптао због кише, већ сам у њој пронашао благослов. Схватио сам да је човек Божији миљеник када се радује, када слави Бога и не ропће, када живи у миру. Када бисмо чешће доживљавали такве тренутке, живот би нам био лакши и лепши, испуњен љубављу.
По истинитом догађају,
Зоран Латиновић