Једна од најнеочекиванијих и најдирљивијих сцена у Јеванђељу десила се далеко од светих зидина Јерусалима, на територији која је била туђа: у феничанским крајевима Тира и Сидона. Био је то сусрет који је, наизглед, почео хладноћом и одбијањем, али се завршио једном од највећих похвала вере икада изречених.
Кад нам Бог наизглед окрене леђа: Драма на граници Вере
У срцу те приче је мајка, Хананејка, чије је име заборављено, али чији је вапај зацементиран у историји: „Помилуј ме, Господе, Сине Давидов! Кћи ми је тешко опседнута демоном!“
Замислите њен положај. Она је жена, незнабошкиња, потомак народа које је Израиљ вековима презирао. Она нема верску лозу, нема право на обећања, ипак, она проналази једини могући пут – не позивање на право, већ на милост.
Али Исус, Господ који је до тада сакупљене и убоге прихватао без речи, прво ћути. Не само да јој не одговара, већ када проговори, одговор је запањујуће директан, преносећи приоритет: „Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева.“
Ова сцена нас дубоко погађа, јер свако од нас је некада био на њеном месту: осећај да смо у невољи, да нас Бог не чује, или да нисмо "довољно добри" или "довољно важни" за Његову пажњу. Ипак, ова жена не одустаје. Она не тражи разлог зашто је одбијена, већ тражи мост ка милости.
Тајна „псића“ и доказ да Божје срце није затворено
Када жена настави да моли, долази до дијалога који је вековима збуњивао читаоце: „Није добро узети хлеб од деце и бацити псима.“
Ово је најважнији део приче. Многи људи, без увида у језик и културу, сматрају да је Исус овде суров. Међутим, ту лежи кључ Христовог тестирања њене вере.
Јевреји су незнабошце заиста презирно звали kyon – улични пси. Али Исус не користи ту реч. Он користи деминутив: kynarion – што значи псић, кученце, или штене које живи у кући.
Ово је нешто много више од језичке нијансе – то је сигнал. Исус је тиме узео јеврејску увреду и ублажио је. Он тиме говори: „Да, првенство је дато ‘деци’ (Израиљу), али ти ниси потпуно изван Дома, већ си, метафорички, у близини, као кућно штене.“
И она тај сигнал у тренутку схвати! Прихвата те речи, али их окреће у највећу поуку о понизности: „Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових.“
Она не тражи да јој се да цео хлеб (да се промени Божји план), већ само мрвицу. И то је оно што нас повезује са њом:
- Мрвице су оно што је за Господара вишак, али за њу – спасење.
- Мрвице су доказ да је трпеза милости толико обилна, да и мали део њеног вишка може да излечи, спаси и обнови.
Ово је њена победа – победа понизности. Она је знала да је пред Господом и да је за исцељење њене кћери довољна једна мрвица Његове моћи. Зато је уследила највећа похвала: „О жено, велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш!“
Истрајност као пут ка милости: шта нам прича капетан?
Ова Хананејка нам је оставила не само причу о понизности, већ и о истрајности. Замислите колико смо ми често спремни да одустанемо када нам се молитва одмах не услиши. Када наиђемо на ћутање, ми се повлачимо, сумњамо у себе или у Божју љубав.
Ова мајка нас учи да права вера не одустаје чак ни када се суочи са наизглед одбијањем. Њена једина снага је била њена вера, а њено једино оружје – њена истрајна љубав према ћерки.
Иако је прича о Хананејки самостална, она чини део већег мозаика. Најближи паралелни догађај је сусрет са римским капетаном (Центурионом) у Капернауму, још једним незнабошцем. И он је тражио исцељење за слугу.
Али док је Хананејка своју веру показала кроз понизност и молећи за „мрвице“, капетан ју је показао кроз разумевање власти. Он је, као војни заповедник, рекао: „Господе, нисам достојан да уђеш под мој кров; него само реци реч (заповест), и оздравиће слуга мој.“
Капетан је препознао да је Исус Врховни Ауторитет – да је довољна само Његова Реч да би се болест повукла. Није му био потребан физички контакт, нити ритуал. Зато му Исус даје похвалу која је одјекнула кроз историју: „Нисам нашао такву веру ни у Израиљу.“
Ово двоје страних "маргиналних" људи – капетан и Хананејка – постају постају сведоци који откривају суштину хришћанства. Они нам доказују да се Божје Царство не наслеђује по крви или нацији, већ искључиво по квалитету вере и искрености срца.
Од мрвица до пуне трпезе: шта то значи за нас данас?
Зашто су ове приче толико важне за наш живот данас, две хиљаде година касније?
Оне су најјаснији доказ да Исус није дошао да спасава само једну нацију, већ све народе. Овај догађај је пророчки претходник онога што ће се догодити после Христовог Васкрсења. Ова два случаја – вера Хананејке и вера римског капетана – нису били изоловани инциденти. Они су били део једног, ширег пророчког плана. Након што је похвалио веру капетана, Исус је отворено најавио будућност: „А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме;“ (Мт 8:11). Овим речима Исус јасно ставља до знања да ће незнабошци, попут Хананејке и капетана, заузети места за небеском трпезом, уместо оних који су имали предност, али им је недостајала вера.
Наше порекло, наша професија, наш друштвени статус, па чак и наше грешке, нису препреке за приступ Божјој милости. Једино што се тражи је истрајна, понизност и чврста вера која прихвата Исуса као једини извор спасења.
Где смо ми у овој причи?
Можда се осећамо као Хананејка – немоћни пред неком животном болешћу, проблемом, или грешком, молећи за најмању мрвицу милости да бисмо преживели. Можда смо као капетан – окружени материјалним успехом, али свесни да нам је потребан виши ауторитет да бисмо средили хаос у свом животу.
У сваком случају, одговор је исти: Наша вера мора бити већа од нашег порекла или титуле. Наша молитва мора бити истрајна, а наша понизност апсолутна.
На крају своје земаљске мисије, Васкрсли Господ је дао Велику Заповест, која је заокружила ову причу о "псићима" и "капетанима":
„Идите, дакле, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа...“ (Матеј 28:19).
Хлеб спасења, који је прво био намењен само „деци“, сада је донет на трпезу целог света. Захваљујући вери једне мајке, ми данас знамо: чак и најмања мрвица Исусове моћи довољна је да промени цео наш живот.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић