Постоје места на свету која сматрамо симболима патње – болничке собе, тихи манастирски келије, простори затворени за вреву свакодневице. Међутим, у манастиру Гувернето на Критским стенама, у једној таквој соби, већ више од деценије дешава се чудо које пркоси законима медицине и логици модерног доба. Тамо лежи монах Софроније, човек чије је тело готово потпуно непокретно, али чији дух слободније крстари светом него код већине здравих људи.
Иако већ деценију не може да помери ништа осим очних капака и усана, постао је један од најгласнијих сведока Васкрсења у нашем веку. Он не живи у соби; он живи у Богу, а са светом комуницира преко компјутера који чита његове мисли из погледа.
Његове речи нису мастило на папиру; оне су исклесане патњом и умивене радошћу коју свет не разуме. То је прича о победи љубави над болом, смисла над ништавилом и дигиталне технологије над физичком изолацијом. Софроније болује од АЛС-а, болести која одузима покрет, говор и на крају дах, али он нам из свог "затвора" поручује да никада није био слободнији.
Ово је његова поука свима нама који „трчимо“ кроз живот, несвесни да нам је читав свет под ногама, док је њему читав свет у једном једином погледу.
Бол као пут ка Богопознању: „Моја болест је моја слобода“
Многи од нас се моле да бол оде. Монах Софроније нам открива тајну – да кроз бол Бог долази. Његово резоновање окреће наглавачке све што мислимо о срећи.
„Браћо, не бојте се бола. Бол је велика школа. Она учи самоспознаји која води ка братознању, а на крају и до оног најважнијег – богопознања. Пре ове болести, док сам био у свету, био сам веома независан, и то до мере која се граничила са себичношћу. Мислио сам да сам господар свог живота. Али бол те понизи. Он те сломи тако нежно да твоје срце, које је некада било тврдо као камен, одједном омекша. Тек тада, кроз те пукотине у срцу, Бог може да уђе. Овај кревет није мој затвор; он је место где сам коначно срео свог Творца лицем у лице.“
Он нас подсећа да данашњи свет пати од „самообожења“ – илузије да нам живот припада и да њиме можемо располагати како желимо.
„Људи данас беже у самоубиство или очај јер мисле да су сами себи господари. Живот је дар, а не наша својина. Како можеш прекинути нешто што ти заправо не припада? Разумем, понижавајуће је када не можеш сам да се окренеш, када те хране преко сонде, када машина дише уместо тебе. Знам то до сржи својих костију. Али знајте ово: понизни имају Царство Божије. У тој немоћи, ја сам пронашао истинску снагу.“
Технологија Љубави: „Моје очи су моја молитва свету“
Један од најфасцинантнијих аспеката живота овог монаха је начин на који користи савремену технологију. Док интернет често постаје поприште сукоба, таштине и празнине, Софроније га је претворио у оруђе апостолске мисије. Користећи софистицирани систем који прати покрете његових зеница, он слово по слово гради реченице које касније путују светом.
То је парадокс који нас дубоко замисли – човек који не може да помери руку, дотиче срца хиљада људи на свим континентима. Он не користи интернет да би се жалио, већ да би тешио. Његови дигитални записи су путокази за очајне, за оне који се осећају усамљено усред својих здравих живота. Софроније нам показује да технологија, када је вођена љубављу, губи своју хладноћу и постаје органски продужетак душе.
Његов пример је подсетник да није важно колико средстава имамо, већ са каквим духом их користимо. Он из своје келије „види“ пацијенте у болницама широм света, осећа њихов страх и својим искуством „кревета бола“ пружа им руку која, иако непокретна, носи тежину истинског саосећања.
„Имам ову благословену технолошку помоћ – мој прозор у свет. Док лежим непомичан, компјутер ми омогућава да куцам очима. И шта друго да кажем свету осим речи нашег Христа? Интернет је алат којим милујем оне који пате, који су изоловани, који верују да су у ћорсокаку. Многи ми пишу да су на ивици да одустану. Ја им тада кажем: погледајте мене. Ја само померам капке, али ја сам срећан. Радост није у ногама које ходају, већ у души која је пронашла свој извор. Мој интернет није мрежа информација, већ мрежа љубави којом покушавам да извучем браћу из чељусти усамљености.“
Тајна Крста и Васкрсења: „Христос је све“
Срж Софронијевог трпљења је љубав према Распетом Христу. За њега, сваки бол који осети само је бледа сенка онога што је Господ поднео на Голготи. То је резоновање које лечи депресију и буди веру у онима који је никада нису имали.
„Неко би питао: шта уопште значи 'живот' када сте заглављени на овом кревету? Одговор ми даје само Он, Распети Христос. Он је први свој бол претворио у највећи благослов. Без Њега, мој живот би био хаос и мрак. Најстрашнији бол није овај мој АЛС; најстрашнији бол је када души недостаје присуство Божије. То је неподношљива празнина која мучи савременог човека. Хришћанину су потребни вера и смелост. Бог те никада не оставља, чак ни када ти се чини да су облаци прекрили сунце. Иза тих облака, Сунце Правде и даље греје.“
Његова љубав кроз трпљење је толико дубока да он своју болест назива „позитивним добитком“.
„Најпозитивнији добитак моје болести је моје сједињење са Богом. Сада осећам да ми Његова љубав испуњава сваку ћелију овог непомичног тела. Као што је рекао свети Порфирије: 'Христос је све'. Када имате Њега у центру, ваш живот добија друго значење. Више се не бојите ни болести, ни смрти, ни сутрашњице. Ви само волите.“
Исти мрак тела, различита светлост духа
Да би се разумела тежина крста који овај монах носи, важно је знати да он болује од АЛС-а (амиотрофичне латералне склерозе), тешке болести моторних неурона. То је иста она болест која је деценијама прикивала за колица чувеног физичара Стивена Хокинга. Обојица су изгубила глас, обојица су остала непомична, и обојица су користила компјутерски систем за комуникацију путем погледа.
Међутим, ту свака сличност престаје. Док је Хокинг свој бриљантни ум усмерио ка доказивању да Бог није потребан за настанак универзума, често изражавајући скептицизам и отпор према вери, монах Софроније је из потпуно исте физичке таме извео другачији закључак. За њега, сваки удах који му машина омогући није случајност атома, већ милост Божија. Тамо где је физичар видео хладне законе космоса, монах осећа топлину Христовог присуства. Софронијев пример показује да патња није препрека за спознају Бога, већ да она може бити најбистрије огледало у којем се Он огледа – под условом да човек, уместо интелектуалног поноса, изабере смирење љубави.
Позив на заједницу: „Потребни смо једни другима“
На крају, Софроније нас подсећа на најважнију лекцију хришћанства – да нико не иде у Рај сам. Његова немоћ је постала лепак који спаја заједницу.
„Сада када без помоћи другог бића не могу да учиним ни најмању ствар, разумем зашто нас је Христос учио да будемо једно тело. Ми смо створени за заједницу. Моја болест ме је научила да будем захвалан за сваку руку која ме додирне, за свако лице које ми се насмеје. Не бежите од својих ближњих који пате. Они су ваша шанса да се спасете. Кроз њих вам Христос пружа руку. Не окрећите главу, јер у њиховом болу лежи кључ вашег спасења.“
Читајући речи овог монаха, тешко је остати исти. Његов лик нас приморава да се запитамо: зашто се ми жалимо? Зашто су наше душе болесне док су наша тела здрава? Софроније са Крита нам нуди лек – не медицински, већ духовни. Он нам нуди љубав која се не боји крста.
Ако сте икада посумњали у постојање Бога, погледајте у очи овог човека. У њима нећете видети очај, већ одсјај Неба. Његове сузе нису сузе самосажаљења, већ сузе захвалности. Нека његов пример у нама пробуди макар зрно оне вере која планине премешта и која од једног обичног кревета прави престо Царства Небеског.
И данас, након скоро деценију и по ове надљудске борбе, монах Софроније и даље из своје келије у манастиру Гувернето сведочи радост Васкрсења, доказујући сваким својим дахом да за љубав Божију не постоје непокретне границе.
За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић