Време је и најпознатији и најтајанственији дар који човек добија рођењем. Не можемо га видети, ставити на длан, зауставити или вратити. Ипак, управо временом меримо свој живот: детињством и старошћу, ишчекивањем и сусретима, радом и одмором, молитвом и расејаношћу, надом и сећањем.
Свако од нас има различита добра и способности – новац, имовину, знање, снагу и време. Али време је једини дар који не можемо да сачувамо за касније. Не можемо га оставити „за црне дане“, позајмити из будућности или вратити из прошлости. Новац можемо сачувати, знање стицати, снагу обнављати. Проживљени сат, међутим, више се никада не враћа.
А ипак, време није немилосрдни бројач који нам само одузима живот. Оно је простор у којем човек сусреће Бога, доноси одлуке, учи да воли и постепено постаје оно за шта је створен.
Време: дар и одговорност
У Светом Писму време се никада не представља као случајан ток догађаја. Оно има почетак, правац и смисао.
„У почетку створи Бог небо и земљу.“ (Пост. 1, 1)
Овим речима Библија не започиње само причу о стварању света. Она нам открива и тајну људског постојања. Свет није настао случајно. И наш живот није само низ догађаја који се смењују један за другим. Бог има промисао о свету, а нама је дато време да живимо, бирамо, волимо, грешимо, кајемо се и поново тражимо прави пут.
Човеку је дато да живи у времену, али не може да одреди колико ће му времена бити дато. Можемо планирати дане, градити градове, писати књиге и стварати технологије. Ипак, ниједан план не може да нам гарантује да ћемо дочекати сутрашње јутро. Можемо израчунати колико ће трајати путовање, али не знамо колико ће трајати наш живот.
Из тога се рађа трезвеност, а не страх. Апостол Павле позива хришћане: „Искупљујте време, јер су дани зли.“ (Еф. 5, 16)
Ценити време не значи претворити живот у непрестану трку за постигнућима. То значи научити да разликујемо оно што је важно од онога што је споредно.
Понекад је један сат проведен крај постеље болесног човека значајнији од десетина година потрошених на изградњу каријере. Једна реч утехе може бити важнија од дугог говора. Једна искрена молитва може бити дубља од хиљада страница написаних о вери. Време добија своју праву вредност по томе чему га посвећујемо.
Кад минути трају као вечност, а године пролете
Свако познаје ту необичну особину времена: као да оно понекад мења брзину. Пет минута у реду могу нам изгледати као вечност, док цео дан проведен на путу или у нечему што волимо прође готово неприметно.
У детињству нам се чинило да лето траје бескрајно. У њега су стајала путовања, нове књиге, открића, игре и разне авантуре. Како старимо, године као да све брже пролазе. Од њих остаје кратак низ познатих датума и непрекидна смена сличних, свакодневних обавеза.
Сатови мере време равномерно, али човеково доживљавање времена није такво. Када чекамо, патимо или се плашимо, наша пажња се усмерава на сваки тренутак. Тада време постаје готово опипљиво. Када смо, напротив, потпуно уроњени у посао, стваралаштво, разговор или молитву, престајемо да непрестано меримо оно што се дешава. Сат и даље иде, али ми више не обраћамо пажњу на то колико је времена прошло.
Нова искуства остављају дубок траг у памћењу, па нам се касније чини да је тај период трајао дуже. Али када дан за даном личи један на други, у сећању остаје празнина. Уместо мноштва проживљених дана, видимо тек неколико успомена. Зато нам се чини да време лети – не зато што сат брже куца, већ зато што смо ми престали да га пунимо новим доживљајима. Ако желимо да време добије смисао, треба да га испунимо добротом, сусретима и молитвом. Јер, како каже Писмо: „Љубав никад не престаје“ (1. Кор. 13, 8).
Ипак, време се не „развлачи“ увек зато што је празно, нити „лети“ увек зато што је испуњено. Понекад једноставно покушавамо да побегнемо од самих себе. Унутрашњу празнину потискујемо сталним активностима, забавом и бескрајним током информација. Дан прође у журби, а у души остане осећај као да се ништа важно није догодило.
Управо ту молитва враћа човеку осећај садашњег тренутка. Пред Богом престајемо да будемо само извршиоци задатака. Сетимо се да живот није списак хитних обавеза, већ пут. И сваки дан може постати више од једне странице календара – може постати место сусрета са вечношћу.
Да ли време заиста постоји?
Филозофи и научници вековима расправљају шта је време: да ли је оно стварност сама по себи или само начин на који човек доживљава промене око себе. Неки кажу да време није апсолутан ток, већ саставни део света и редоследа догађаја. А има и оних који иду даље и тврде да време, у коначном смислу, уопште не постоји.
Црква никада није сводила време само на кретање казаљки. У богословљу се разликују два начина постојања: једно је овоземаљско време – променљиво и пролазно, повезано са рађањем и смрћу; а друго је Божија вечност, која није бескрајно дуго време, већ другачији начин постојања.
Бог не живи у времену као ми. За Њега нема неповратног јуче ни непредвидивог сутра. Али то не значи да људска историја за Њега нема значај. Напротив, хришћанство објављује велику тајну: Вечни је ушао у своју творевину, у историју, да би се сусрео са човеком.
Оваплоћење Сина Божијег постало је највећа тајна сусрета вечности и историје. Христос се родио у одређено време, живео међу конкретним народом, говорио људским језиком, страдао под влашћу једног земаљског владара и васкрсао у конкретном тренутку људске историје.
За нас време постоји као низ дарова и одлука. Не можемо проживети све одједном. Дат нам је само садашњи дан – и управо у томе је његова непоновљива вредност.
Крај времена – крај историје
Када размишљамо о времену, немогуће је не сетити се и његовог краја. У хришћанској вери историја није бесконачна. Она има свој почетак и своје испуњење, које Свето Писмо открива језиком Апокалипсе.
Апокалипсу често доживљавамо као књигу катастрофа, ратова и космичких потреса. Али у њеном средишту није ужас, већ Христос. Последња књига Светог Писма није наговештај безнађа, већ сведочанство да зло неће имати коначну победу.
Историја нам понекад може изгледати хаотично, страшно и неконтролисано. Ипак, њена последња тачка није у рукама царстава, владара, тржишта или технологије. Последња реч припада Богу.
„Крај времена“ означава завршетак садашњег, палог и пропадљивог стања света. Време какво познајемо повезано је са пропадљивошћу: све се рађа, мења и умире.
У хришћанској нади, крај не значи уништење постојања, већ његово преображење. Апокалиптичко виђење не завршава се празнином, већ сликом новог неба и нове земље, Небеског Јерусалима, где „смрти неће бити више“ (Откр. 21, 4).
Хришћанско ишчекивање краја света не сме се претворити у нервозно израчунавање датума. Сам Христос је упозорио да су дан и час сакривени. Када људи покушавају да одреде тачан датум краја историје, духовно бдење лако замене радозналошћу и страхом.
Много је важније друго питање: ако би овај дан био последњи, какав бих био у њему? Кога бих стигао да опростим? Коме бих рекао истину? Коме бих помогао? За кога бих се молио?
Крај историје за сваког човека није само нешто што ће се догодити у далекој будућности. Он се открива у тренутку личног сусрета са Богом – јер у сусрету са вечношћу садашње време више није коначна мера човековог постојања.
Живети са временом, а не против њега
Савремени човек често доживљава време као непријатеља. Жалимо се да га нема довољно, журимо, каснимо, раздражујемо се и покушавамо да истовремено будемо на више места. Чак се и одмор понекад претвара у још једну ставку у распореду.
Желимо да стигнемо све, а постепено престајемо да разумемо због чега толико журимо.
Хришћански поглед нуди другачији ритам. Он не позива на нерад или одрицање од одговорности. Напротив, учи нас да радимо, испуњавамо своје дужности и бринемо о ближњима. Али нас истовремено подсећа да човек није исто што и његов календар. Вредност човека не мери се бројем задатака које је обавио, нити брзином којом их завршава. Она се открива у његовој души, у љубави и у односу са Богом.
Понекад најдуховнији поступак може бити једноставно – застати.
Прекрстити се ујутру. Посветити неколико минута сабраној молитви. Разговарати са блиском особом без телефона у руци. Уздржати се да се на раздраженост одговоримо раздраженошћу.
У тим малим поступцима време престаје да буде потрошни материјал и постаје дар љубави који приносимо Богу и ближњима.
Чини нам се да губимо време када се молимо, читамо Јеванђеље, помажемо другоме или слушамо старца и дете. А управо такви тренуци могу се показати као најистинитији садржај нашег живота.
Све остало – новац, углед, страхови и расправе – једнога дана остаће иза нас. А по речима апостола: „Љубав никад не престаје.“ (1. Кор. 13, 8)
Уместо закључка
Не знамо колико нам је времена дато. Али знамо чему нам је оно дато: да научимо да будемо са Богом и једни са другима.
Није нам обећана власт над будућношћу, али нам је дарована могућност да осветимо садашњи тренутак. Прошлост не можемо променити, али је можемо принети Богу у покајању. Будућност је сакривена од нас, али јој можемо ићи у сусрет са надом. Садашњост нам делује обично, а управо се у њој остварује наша вечна судбина.
Време пролази… Али то није само повод за узнемиреност. За хришћанина, крај времена означава завршетак садашњег, палог и пропадљивог поретка света, када ће нестати раздвојеност између наде и њеног испуњења, између молитве и одговора, између вере и гледања.
До тада нам је дат – данашњи дан.
Не треба од себе захтевати немогуће. Довољно је проживети овај дан поштено, будно и са љубављу: помолити се, учинити добро, затражити опроштај, подржати слабога и не дозволити да срце сасвим отврдне.
Време није празнина између рођења и смрти. Оно је пут на којем човек може пронаћи вечност.
А ако сваки сат примамо као дар, а не као безначајну ситницу, онда и најкраћи тренутак може постати простор Божијег присуства.
Владимир Басенков
За Фондацију Пријатељ Божији превела и припремила: Светлана Розанова
Извор: monastery.ru