Постоје речи које мењају ток историје. Једне покрећу народе, друге руше царства, треће остају урезане у срцу човека за читав живот. Али међу свим речима које налазимо у Светом писму, једне се издвајају по својој топлини, нежности и снази:
„Не бој се.“
Управо тим речима Бог најчешће приступа човеку.
Страх је једно од најдубљих људских осећања. Прати нас од првог плача при рођењу до последњег земаљског часа. Плашимо се болести, губитака, будућности, усамљености, неуспеха, смрти. Понекад страх добије толико тих гласова да човек и не примети како је он почео да управља његовим животом.
Зато је задивљујуће што се Божија порука човеку толико често своди на само три речи: „Не бој се.“
Речи које се чују кроз читаву историју спасења
Када је Господ позвао Аврама да крене путем који нико пре њега није познавао, рекао му је:
„Не бој се, Авраме.“
Када је пророк Исаија стајао пред величином Божијом, Господ га је укрепио за његову службу.
Када је анђео дошао старом Захарији у храм, прве речи биле су:
„Не бој се, Захарија.“
Када је арханђео Гаврило ушао код Пресвете Богородице, поздравио ју је речима:
„Не бој се, Маријо.“
Када су пастири чували стада у витлејемској ноћи и угледали небеску светлост, анђео им је објавио:
„Не бојте се.“
Када су жене мироносице дошле на Христов гроб, чуле су исту поруку.
Када је апостол Јован пао пред прослављеним Христом као мртав, Господ је положио десницу на њега и рекао:
„Не бој се.“
Као златна нит, овај позив пролази кроз целокупно Свето писмо.
Бог се обраћа срцу
Божији глас увек налази пут до најдубљег места у човеку. Пре него што упути позив, пре него што открије вољу, пре него што повери задатак – Бог дарује мир.
Људско срце најпре треба да се смири, како би могло да чује. Страх затвара човека у себе, а мир отвара душу за Бога.
Зато у Јеванђељу толико пута сусрећемо исти поредак: прво долази утеха, а затим позив; прво се укрепљује срце, па тек онда почиње подвиг.
Вера почиње поверењем
Сваки страх поставља исто питање: „Шта ће бити са мном?“
Вера у нама одговара: „Бог је са мном.“
То није психолошка техника, нити начин позитивног размишљања. То је дубоко поверење да Божија промисао види даље него што човек може да види.
Апостол Петар је, гледајући у Христа, ходао по води. Онога тренутка када је поглед прешао на таласе, страх је испунио његово срце. И у нашем животу таласи често делују већи од Божијег присуства. Тада Христос тихо понавља исте речи које вековима одјекују у Светом писму: „Не бој се.“
То нису биле само речи изговорене у том тренутку на Галилејском мору – оне су постале темељ на коме су генерације хришћана градиле своју храброст:
Мученици су стајали пред џелатима са миром у души.
Исповедници су одлазили у прогонство носећи радост.
Подвижници су одлазили у пустињу без извесности шта их чека.
Мајке су васпитавале децу у тешким временима.
Свештеници су служили у доба прогона.
Обични људи су носили своје крстове са великом надом.
Али снага хришћана није извирала из њихових способности. Извор њихове храбрости било је поверење да је Бог ближи од сваког страха и да да Христос не оставља оне који Му верују.
Страх одступа пред поверењем
Страх најчешће жели да човек остане у месту и паралише га. Вера, са друге стране, увек позива на покрет и искрен одговор срца.
Аврам је кренуо у непознату земљу, поверивши се Божијем обећању. Мојсије је стао пред фараона. Давид је изашао пред Голијата. Апостоли су пошли у свет. Хришћани су излазили пред лавове.
Сваки велики подвиг у историји спасења почео је једним кораком учињеним у поверењу. Бог није откривао читав пут одједном – даровао је светлост довољну за следећи корак. И то је било довољно.
Христос доноси мир
После Васкрсења, када је ушао међу преплашене ученике, Христос није говорио о њиховим падовима нити о будућим теретима. Његов први поздрав био је:
„Мир вам.“
Тај мир остаје највећи дар који човек може примити. Он не зависи од спољашњих околности – не зависи од здравља, богатства нити успеха. Он извире директно из присуства Божијег. Када се Христос настани у срцу, страх губи власт над човеком.
Позив који важи и данас
Свако време има своје разлоге за бригу. Једно носи ратове, друго болести, треће неизвесност, четврто усамљеност. Ипак, Божије речи остају исте. Оне не старе, не губе снагу и не зависе од века у коме човек живи.
Оне тихо улазе у срце свакога ко их чује:
„Не бој се.“
То су речи Оца који познаје сваку нашу сузу. Речи Пастира који зна сваки корак свога стада. Речи Спаситеља који је победио смрт.
И када човек прихвати те две речи, почиње да открива ону велику тајну духовног живота: храброст није одсуство страха, већ присуство Бога у срцу.
Тада се живот више не мери величином опасности, већ величином поверења. А поверење у Бога постаје почетак мира који свет не може ни да да, ни да одузме.
За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић