Да ли смо икада, усред тишине своје собе, осетили тежину која притиска срце? Тежину брига, неизвесности, страха од грешке или бојазни да нисмо довољно добри? Многи од нас носе у себи слику Бога која више личи на строгог Судије него на Оца који бескрајно воли.

Једно откриће вере открива суштину Божије љубави: његова једина жеља је наша радост и испуњење.

„Дођите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити.“ (Матеј 11:28)

Ове речи Христове нису позив на још веће напрезање, већ на коначно одустајање од терета који нас притискају. Он нас позива у наручје љубави где налазимо одмор за своју душу.

Од страха до поверења: Бог као Отац, а не судија

Колико пута смо чули да се Бог љути? Да су патње нека врста казне? Да је духовни живот мрачан пут одрицања и непрестане сумње у себе? То су мисли које су толико далеке од истине!

„Јер ја знам намисли које о вама имам, говори Господ, намисли мира а не зла, да вам дам будућност и наду.“ (Јеремија 29:11)

Бог жели нашу срећу, нашу будућност, нашу наду. Он није извор страха и кривице које су неки у Његово име ширили. Он је извор светлости, и у Њему „нема никакве таме“ (1. Јов. 1:5).

Сетимо се Христа на Галилејском језеру: како је ишао по води – не као застрашујући призор, већ као Господар твари који потом утишава олују и каже својим ученицима:
„Што сте плашљиви, маловерни?“ (Матеј 8:26)

Његова порука је увек иста: „Не бој се, само веруј!“ (Марко 5:36) То није укор, већ топла рука која подиже човека који тоне у своје сумње. Ако је духовни живот истински, он нас мора учинити слободнијим, ведријим, пунијим наде.

Погледајмо светитеље наших дана – старца Пајсија са његовим божанским хумором који је исцељивао ране, или старца Порфирија са његовом нежном љубављу према сваком створењу. Они нису били мрачни и запрепашћујући, већ пуни божанске радости која привлачи.

„Радујте се у Господу увек; поново кажем, радујте се!“ (Филипљанима 4:4)

Радост је плод Духа Светога (Галатскима 5:22) – и знак да смо у заједници са Богом. Моралност без ове радости може постати духовна празнина – спољашња праведност која унутра крије страх и осуду. Христос је најоштрије говорио управо таквим „праведницима“ свог времена.

Истинска побожност не рађа самоосуду, већ ослобађа: кроз коначну предају и поверење, срце се ослобађа терета.

Колико пута смо молитву сматрали обавезом, теретом или последњим средством када све друго пропадне? Али молитва је заправо дисање душе, разговор љубави са Оним који нас воли бескрајно.

„Предај Господу бригу своју, и Он ће те подржати; Он никада неће дозволити да се праведник поколеба.“ (Псалам 54:23)

Молитва није магијска формула која решава проблеме по нашем нахођењу, већ предаја нашег терета у руке које могу све да поднесу. Када се молимо, не долазимо да убедимо Бога да учини нешто против своје воље. Долазимо да своју вољу ускладимо са Његовом, која је увек савршена и пуна љубави.

„И све што будете искали у молитви верујући, примићете.“ (Матеј 21:22)

Ова вера није магијско уверење, већ дубоко поверење да Отац зна шта нам је најбоље. Када се човек моли са поверењем, више не осећа страх, већ мир. Он више не доказује ништа Богу – он Му се препушта.

Када пустимо, Бог делује

Када видимо проблеме, болест, неизвесност, како не осетити нелагодност у стомаку?

„Зато вам кажем: не брините за свој живот... Погледајте птице небеске... а Отац ваш небески храни их. Зар ви нисте много од њих вреднији?“ (Матеј 6:25-26)

Ове речи Христове ударају у сам корен нашег проблема – нашег ега који жели да контролише све, који не верује да ће неко други добро да се постара о нама.

Немогуће је истовремено бити забринут и срећан. То су два различита стања срца која се међусобно искључују. Први корак ка срећи је управо одлука да одустанемо од бриге – да једноставно препустимо. Када дође брига, можемо наглас изговорити: „Ово није мој терет.“

„Све бриге своје предајте Му, јер Он брине за вас.“ (1. Петра 5:7)

Када ову истину прихватимо не само разумом већ и срцем, доживљавамо чудесно ослобађање. Контрола и самопоуздање без вере воде у унутрашњи хаос, јер ми нисмо створени да сами носимо бреме света.

Духовни живот није нешто што се дешава једном недељно у цркви. То је свакодневно живљење у присуству Божијем. Када се пробудимо ујутру и прва мисао буде: „Добро јутро, Боже, хвала Ти на новом дану“ – цео наш дан добија другачији смисао.

„Све што год радите, из душе радите, као Господу, а не људима.“ (Колошанима 3:23)

Када свој посао, бригу о породици, чак и одмор радимо као службу Богу, све добија нову димензију.

У служби љубави, све постаје свето

Можда ово све звучи лепо, али срце нам је често тешко. Можемо мислити: „Тешко је то постићи.“ И имамо право – нашим снагама је немогуће.

„Немогуће је код људи, али не и код Бога; јер је код Бога све могуће.“ (Марко 10:27)

Зато вреди покушати. Вреди једног дана пробати да живимо у потпуном предању.
Да се молимо искрено: „Боже, ево мојих брига, мојих страхова, моје неизвесности. Предајем их Теби. Верујем да ћеш Ти, који волиш ситну птицу и пољски цвет, много више постарати за мене.“

Покушајмо. И видећемо како се наш живот преображава. Јер Бог заиста одговара на поверење.

„Испробајте ме сада у томе, каже Господ над војскама, ако вам не отворим прозоре небеске и не излијем на вас благослов до изобиља.“ (Малахија 3:10)

Поверење није слепо, већ поглед душе који види да иза свега стоји Љубав. Та Љубав не тражи ништа осим нашег поверења. Јер Бог жели нашу радост. Жели наш мир. Жели нашу срећу. И чека само наше „да“ да почне да ради чудеса у нашим животима.

Љубав Божија чека само наше „да“. Зато не бој се, само веруј!

За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић