Свети Гаврило Грузијски, који је од мајчине утробе изабран да постане сасуд Божије Благодати, није могао да замисли свој живот без цркве.

Непредвидиви старац могао би да игра насред улице, вичући на људе због небриге о спасавању њихових душа. Могао је само да почне да псује и да трчи за неким са мотком. А било је чак и када је потрчао за монахињом, коју је тиме понизио, а она је бежала и викала: „Не бојим се, не бојим се, љубљени оче! И заиста се није уплашила. Знала је да Габријел има срце пуно љубави.

Да, тешко је разумети подвиг безумља у савременом свету, али у томе је било нечег потпуно непредвидивог, да је кроз ове „ексцентричности” старац многима отворио пут у рај. Нажалост, многи су то схватили тек када је старац преминуо. Једног дана је заплакао и рекао: „У Грузији ме нико није разумео...“

И једног дана изађе старац на амвон и рече: Љуби Господа! И почео је горко да плаче. Сви који су били у цркви плакали су заједно са оцем Гаврилом, јер је његов плач био толико продоран да су многи тада схватили да је међу њима живи светац, велики подвижник. Ове сузе искреног покајања натерале су људе да застану и размисле о свом животу.

Старац је легао у ковчег пред свима и певао. То је учинио да отрезни људе и доведе их памети. Да људи не живе безбрижно, и они ће једног дана морати да легну у њега и дођу на Страшни суд. Већина се уплашила угледавши старца у ковчегу, али сада, када се сећају овога, схватају колики је он био подвижник.

Старац Гаврило је могао да се обрати свештеницима и погрдним речима. Многи то нису разумели, али је он рекао: "Ја сам луд!" А онда се испоставило да им је старешина показао живот који су водили и мислили да нико неће за то сазнати.

Какву је благодат Божију имао старац, показује још један догађај о коме се мало зна. Током прославе је 1. маја 1965. спалио 12-метарски Лењинов портрет, окачен на зграду Врховног савета Грузијске ССР и почео да проповеда Христа окупљеном народу. Због тога је тешко претучен и смештен у притворски центар грузијског КГБ-а. Полумртав са осамнаест прелома, ухапшен је због „антисовјетских активности“.

Приликом испитивања од њега се захтевало да призна да је његово дело извршено по наредби највишег црквеног врха; Отац Гаврило је то одбио. На испитивању је рекао: То сам учинио зато што се човек не сме боготворити. Тамо, на месту Лењиновог портрета треба да виси Христово Распеће. Зашто пишете: "Слава Лењину", кад човеку не заслужује славу? Треба писати: "Слава Господу Исусу Христу."

Старац Гаврило је годинама касније испричао шта се тамо догађало:

У једном тренутку пред очима појавило манастир Самтавро. Било ми је јасно да морам да се жртвујем, као свети мученик Або Тбилели. Арапи су га мучили, а мене комунисти. Тешио сам се: бићу мученик, узнећу се на крст. Чега да се плашим?!

Али и поред тога, ипак сам се молио: ,„Господе, хоћеш ли ме заиста жртвовати? Ти си као ваздух, свуда! И као што је свуда у човеку савест, тако си и Ти у сваком, Господе!“ И замолио сам Господа да ме погледа. И Господ ме је благословио и дао ми снагу. Верујем да је моје тадашње страдање било за величину Христову и за славу Његове вечне љубави и сажаљења према људима.

Током испитивања у КГБ-у постављали су ми питања, али ја сам говорио о Христу. „Лудо! - викали су на мене, али су ме ипак слушали са интересовањем.

Био је један истражитељ по имену Цинцадзе. Био је добар човек. Питао ме је:

„Зашто си спалио портрет? Слава великом Лењину“, на шта сам му одговорио: „Слава краси Христа Бога, а ти си приписао славу ђаволу!“

Када су ме одвели на испитивање, на грудима ми је висио напрсни крст. А затвореник није могао имати ланац, каиш или било шта друго што би могло да послужи за дављење.

„Скини крст и дај нам га!“
„Нећу сам да скинем крст. Ако можеш, скини га сам“, одговорио сам.

Покушали су, али нису могли да скину крст.

Био је тамо Шеварнадзе, тадашњи шеф КГБ-а, и поново ми каже:

„Годерџи (световно име оца Гаврила), скини крст!“
„Нећу да га скинем, дођи и скини га сам ако си мушко!“
„Годерџи, скини крст, задавиће те у келији!“

Гледа ме, али, на моје чуђење, не приближава ми се. Војници су стајали около као вукови, али нешто их је задржавало да то они ураде. Нико није могао да скине крст са мене, и само тако, са крстом, послали су ме у келију.

И не само да ме затвореници нису задавили, већ су ми се сви, кад су видели крст на мени, одмах бацили пред ноге из поштовања према Господу”

Старчеве „ексцентричности“ нису биле без разлога. Све је ово подвиг безумља Христа ради о коме се говори у Светом Писму: Јер је мудрост овога свијета лудост пред Богом; јер је написано: „Он хвата мудре у њиховом лукавству. Нико нека се не вара: ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме вијеку, нека буде луд да би био мудар. Јер је мудрост овога свијета лудост пред Богом; јер је написано: Он хвата мудре у њиховом лукавству. И опет: Господ зна помисли мудрих да су ништавне.“ (1. Коринћанима 3:18-20)

Мудрост света представљају ствари као што су моћ, богатство и слава, које су пролазне и небитне. С друге стране, Божја мудрост је вечна и духовна. Она се заснива на истини, љубави и правди. Људска мудрост се често ослања на лукавство и превару, док је божанска мудрост чиста, истинита и добра.

„Бог је велики и милостив! Будите стрпљиви! Будите стрпљиви, драги!“ говорио је старац, знајући да је Бог изнад свих и да не треба ништа друго тражити. Очувајмо, по речи оца Гаврила, мир међу нама и живимо чинећи добро. На крају крајева, најмање добро има тежину. Ко зна шта ће преокренути вагу на Страшном суду? Старац Гаврило је знао шта говори: „У последња времена људи ће се спасти љубављу, смирење и доброта ће отворити врата раја, а смерност ће вас тамо одвести.“

За Фондацију Пријатељ Божији: Петар Волков