„Покајте се, јер се приближило Царство небеско.“ (Матеј 3:2) – овим позивом почиње јеванђелска прича о испуњењу Божијег обећања човечанству о доласку Спаситеља у свет. Позив на покајање и делатно покајање основа су духовног живота хришћанина.
Кроз тајне Крштења, Миропомазања и Причешћа човек је у стању да прими духовне дарове и тако се приближи високом призиву хришћанина. Ове Тајне су јединствен пут за сваког хришћанина, чији је почетак крштење. Кроз њега се вернику опраштају греси и то су воде из којих улазимо у Царство благодати Божије. Кроз Миропомазање Црква нам даје снагу за духовни раст. Овај пут је крунисан, будући његовим циљем и његовим смислом, тајном Причешћа као Извора живота у Христу. Без учешћа у Божанској Трпези немогућ је духовни живот и немогућа је Црква као Тело Христово, по речима Апостола: „А ви сте тијело Христово, и удови понаособ.“ (1. Кор. 12, 27). Међутим, након чишћења у крстионици, човек остаје веома склон греху и наставља да греши делом, речју и мишљу. Зато нам Христос оставља Покајање као прилику да исцелимо своју слабост и одржимо живу везу са Богом. Нису узалуд свети Оци тајну покајања називали другим крштењем.
Тајном покајања, како потврђују Оци и Учитељи Цркве, силом Духа Светога, покајани хришћанин добија опроштење свих грехова које је учинио после крштења, постајући невин, као после крсних вода. Тајном покајања човек се поново приближава Царству Божијем, које се губи гресима учињеним после Крштења. У православном погледу на свет од великог је значаја појам „греха“, који се не схвата као апстрактан појам, већ као темељни прелом у срцу човека и истинска болест његове душе. У обреду Тајне покајања читамо: „...дошао си у болницу, да не одеш неисцељен“ (Требник, наставак исповести). Дакле, сврха Тајне покајања је да лечи душу, да је врати у првобитно стање, али не да суди, као у западној хришћанској традицији. О томе говори и Свети Јован Златоуст, сматрајући покајање исцељењем и примањем опроштења грехова, а не казном.
Која је сила покајања, по светом Јовану Златоустом? Прво, морате бити свесни својих грехова и искрено их исповедати. Друго, покајање се састоји од смирења. Ако исповедиш своје грехе како треба, твоја душа ће се понизити, јер савест, мучећи душу, чини је смиреном. После смирења, потребне су нам непрестане молитве и туга за наше грехе. После интензивних молитава неопходна је велико милосрђе, јер оно посебно чини јаким исцељење покајања.
У тајни покајања грех се уништава и, такорећи, престаје да постоји у човеку, али остаје грешна склоност, због чега је човеку непрестано потребна тајна покајања. Сагрешивши, човек се удаљава од истине Божије и у тајни покајања се оправдава и освећује благодаћу Христовом. Али вреди напоменути да грешна дела која смо починили остају у нама као сећање, као ожиљци на телу душе и настављају да утичу на нас. Штавише, треба запамтити значај грешних дела. Неки греси лако нестају у забораву, али смо за неке поступке одговорни ми, јер имају значајне последице и утичу на нашу околину. Постоје греси чије негативне последице још дуго треба да исправљамо, због чега је неопходно стално учествовање у тајни покајања, посебно застарелим грешницима.
Плодовима покајања оживљава се људска душа и обнавља веза између ње и Бога. Покајање је, у извесном смислу, „жаљење за изгубљеном љубављу“, рекао је владика Атанасије Јевтић. У Покајању постоји активно премошћивање јаза између човека и Божије творевине. Наравно, у Тајни покајања је веома важна улога духовника, јер се пастир труди да верујућем грешнику отвори „врата покајања, излаз на нови пут живота“ (архимандрит Кипријан Керн). Трудом духовног пастира могуће је покајаног грешника гурнути ка будућем моралном преображају и преваспитавању.
Иначе, треба напоменути да је Тајна покајања онај духовни путоказ за свештеника, који указује ко је он сам – пастир или најамник. Током исповести свештеник остварује или актуелизује дар благодати који му је дат у тајни хиротоније. Душевно стање исповедника и сво његово понашање морају одговарати висини и посебности овог дара. Другим речима, свештеник увек мора да памти Христове речи „Ви сте светлост свету“ (Матеј 5:14).
Покајање се у предању Православне Цркве одувек сматрало другим крштењем. Пророк Давид кличе: „Опери ме добро од безакоња мог, и од греха мог очисти ме.“ (Пс. 51:2). Христос своју беседу о спасењу почиње позивом на покајање (видети: Матеј 4,17). Апостол Петар позива на покајање Јевреје сабране на празник Педесетнице (видети: Дела Ап. 2, 38), чиме, као да повезује своју проповед и беседу свог Божанског Учитеља духовном нити. Дакле, важност и неопходност тајне покајања очигледна је и из искуства Цркве и из самог учења Цркве о паду.
јереј Антониј Русакевич
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Сл. Аћимовић
Извор: monastery.ru