У свету који све више тежи удобности, брзим решењима и непрекидном шуму, несаница се често доживљава као непријатност, као поремећај који треба хитно уклонити. Медицински приручници је описују као поремећај сна, а фармацеутска индустрија нуди читав арсенал средстава за њено „решавање“. Али шта ако несаница није само недостатак сна? Шта ако је она позив – не на одмор, већ на будност душе?

У Православној духовности, несаница није нужно нешто што треба пригушити. Она може бити тајанствени дар, тренутак када се човек, лишен дневне расејаности, сусреће са својом савешћу, са Богом, са дубинама које иначе избегава.

Несаница као духовни барометар

Свети Писмо говори о ноћима испуњеним уздисањем и немиром: „Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама својим натапам постељу своју.“ (Псалам 6:6) Несаница често није само последица физичког узрока, већ и духовног немира. Када душа носи терет – било греха, било заборава, било страха – сан бежи. То није казна, већ позив на преиспитивање. У тишини ноћи, када нема публике, човек постаје истински искрен. Савест проговара, а срце се отвара.

Свети Јован Лествичник каже: „Као што је светлост корисна за око, тако је и самоћа корисна за душу.“ Несаница нас уводи у самоћу – не као празнину, већ као простор унутрашњег рада. То је време када се душа не може сакрити, када се човек суочава са собом, својим слабостима и својим истинским потребама.

Тишина ноћи као простор покајања и молитве

Многи су управо у бесаним ноћима доживели просветљујуће добро од гриже савести – горко, али исцељујуће покајање. То је утеха која настаје из неутешности. У тами, када све утихне, човек чује оно што иначе гуши: шапат савести, позив на молитву, бол који води ка исцељењу.

„Држим очи своје да су будне; клонуо сам, и не могу говорити.“ (Псалам 77:4)

Уместо да бежи од тог немира, човек може да га прихвати као литургију душе. То је време када се узноси најискренија молитва – не нужно речима, већ срцем које вапи. „Устани, вичи ноћу, у почетку страже; проливај срце своје као воду пред Господом.“ (Плач Јеремијин 2:19)

Молитва уместо таблете?

Док савремена медицина несаницу третира првенствено као физиолошки поремећај, православна духовност нуди молитву као духовни лек. Вечерње молитве, читање Псалтира, кропљење освећеном водом, призивање анђела чувара – све то може донети мир који не долази од хемије, већ од благодати.

Међутим, важно је разумети да ова два приступа не морају да се искључују. Човек је и тело и душа. Несаница може имати јасне медицинске узроке, попут хормонског дисбаланса, хроничног стреса или анксиозних поремећаја. У тим случајевима, потрага за саветом лекара, психотерапеута или психијатра није знак слабости, већ мудрости. Духовни живот и молитва могу бити снажна подршка у процесу лечења, али никако не треба да буду замена за професионалну помоћ.

Свети Серафим Саровски је говорио: „Стећи мир у души, и хиљаде око тебе ће се спасити.“ Тај мир се често стиче управо у борби – у ноћима када се душа не одмара, већ се преображава. Ипак, та борба може бити много успешнија ако се одвија на чврстој подлози телесног и менталног здравља, што се постиже бригом о себи и уз помоћ стручних лица.

Несаница као школа храбрости и духовног раста

Несаница нас учи храбрости. Храбрости да пребивамо у самоћи, да не побегнемо од себе, да не пригушимо бол, већ да га преобразимо. То је храброст да стојимо пред лицем своје савести и пред Богом. Свети Јован Златоуст каже: „Није страшна ноћ, ако је душа светла.“ Остали свет може да спава, али човек који бди у несаници може да се преда њеним скривеним садржајима – да их не избегава, већ да их слуша. То је ноћна Литургија, чак и када није изговорена речима.

У тишини ноћи, када утихну све спољашње буке, човек има прилику да размишља о вечним питањима. Зашто сам овде? Који је смисао мог живота? Како да будем бољи човек? Ова питања, која се током дана често губе у хаосу обавеза, у ноћној тишини добијају пуну снагу. Несаница постаје прилика за дубоку интроспекцију и проналажење смисла. Она може да нас подстакне да кренемо путем духовног преображаја.

Благослов у тами

Несаница није проклетство. Она може бити тајанствени благослов – време када се душа буди, када се човек преображава, када се у тами рађа светлост. То је простор у којем се не тражи брзо решење, већ дубока утеха.

Уместо да бежимо од несанице, можемо је прихватити као позив на будност, на покајање, на молитву. Тада несаница постаје нешто више од недостатка сна – постаје пут ка дубљем разумевању себе и своје сврхе. У тами ноћи, чека нас скривена светлост наше душе, само ако смо спремни да је потражимо.

За Фондацију Пријатељ Божији: мр Александар Ђорђевић