Постоји руска народна прича о мудрацу коме су постављена три питања на која је морао да одговори у року од двадесет четири часа. Ако не успе, биће јавно бичеван на тргу престонице. Обилазио је друге мудраце тражећи одговоре, али нико није умео да му помогне. Враћајући се потиштен и несрећан, већ слутећи срамоту и страдање које га чекају, прошао је поред девојчице која је чувала гуске.

Најважнији човек је онај који стоји пред нама

Девојчица га је упитала зашто је тако тужан. Он је најпре одбијао да јој исприча своју невољу, убеђен да она неће разумети, али је на крају ипак изговорио три питања:

„Које је најважније време у човековом животу? Ко је најважнији човек на свету? Које је најважније дело које човек може да учини?“

Девојчица га је погледала и рекла:

„Зар ти се то чини тешким? То је сасвим једноставно! Најважнији тренутак у животу јесте овај садашњи, јер је прошлост већ прошла, а будућност још није дошла. Тренутак у коме живимо једини је који нам је на располагању.

Најважнији човек је онај који се сада налази пред тобом, јер другог човека у овом тренутку немаш.

А најважније дело јесте да у овом тренутку за тог човека учиниш оно што је потребно.“

Када бисмо умели да размишљамо као ова девојчица, колико би наше сусрете испуњавало смислом! Не морају то бити сусрети на којима једни другима говоримо вечне истине или нешто нарочито важно. Понекад је довољно да човеку на чијем се лицу виде немир и туга упутимо осмех или га погледамо тако да осети да смо га заиста приметили, да зна да постоји и да није невидљив.

Можда ће нас неко питати нешто што нам изгледа сасвим обично, али је за њега веома важно. Уместо површног одговора, можемо му посветити пажњу и рећи: „Знаш, то питање ми никада није пало на памет. Не могу ти сада одговорити, морам најпре да размислим о ономе што си ме питао.“

Ако будемо искрени и истинити до краја, сваки сусрет може постати прави сусрет – не случајни додир двоје људи који ће се већ следећег тренутка заборавити, већ сусрет лицем у лице.

Колико бола остаје скривено иза нечијих речи

Ми често не умемо да слушамо другог човека. Док он говори, ми већ припремамо одговор, коментаришемо његове речи у себи и размишљамо шта ћемо следеће рећи. Тако га слушамо кроз сопствене мисли, уместо да му заиста посветимо пажњу.

Треба да научимо да слушамо без тог унутрашњег коментарисања. И не само речи. Иза речи налази се звук гласа, а иза гласа читава људска судбина. Често нам човек говори само онолико колико мисли да можемо да прихватимо и понесемо. А иза тих неколико речи може се скривати читаво море бола, туге, потребе и наде да ћемо га разумети.

Како је лепо речено: „Мало речи, а река туге, река туге без дна.“

Колико често иза изговорених речи не чујемо крик душе! Најчешће зато што га и не желимо чути. Ако бисмо га чули, морали бисмо да одговоримо срцем, да прихватимо туђу бол и потребу, да их понесемо у себи и да више не можемо једноставно побећи од њих. То би значило да се за тог човека вежемо заувек – ако не присуством, онда молитвом и одговорношћу да га не заборавимо.

Ево једног примера.

Посећујемо болесника, али нас је страх да понесемо његов крст, да прихватимо његову судбину и да се с њим повежемо тако да више не можемо равнодушно отићи. Зато га питамо: „Како се данас осећаш?“

Он види у нашим очима наду да нас неће оптеретити својом муком и одговара: „Није лоше. Чини ми се да ми је чак мало боље. Ноћ је била мирна.“

Не желимо да чујемо оно што се налази у његовом гласу. Чујемо само речи, јер само њих желимо да чујемо, па одговарамо:
„Ах, како ми је драго!“

И тако смо се избавили од потребе да саосећамо, да тог човека примимо у своје срце.

Исто се догађа у сваком сусрету. Ако научимо да слушамо речи без унутрашњег коментарисања, да иза њих чујемо глас, да погледамо човека у очи и примимо га целим својим бићем, престаћемо да видимо само оно што говори – почећемо да видимо и њега самог и да у њему препознајемо човека коме су потребни наша пажња, љубав и саосећање.

Поглед који човеку враћа наду

Сетимо се Христовог сусрета са човеком који се родио слеп. Када је прогледао, прво што је после дугих година слепила угледао био је Божији поглед који почива на њему. У том погледу видео је састрадање, љубав и радост.

Свако од нас, у мери у којој му је то дато, може другоме пружити поглед пун љубави, пажњу која заиста слуша и разумевање које не осуђује.

Када бисмо тако проводили дане, када бисмо заиста веровали да је сваки сусрет значајан и да је сваки човек значајан, наш живот био би богатији. Не би било празних сусрета, а и живот људи око нас постао би дубљи и испуњенији. Не бисмо тако лако губили себе, нити би Бог нестајао из наше свести и унутрашњег искуства.

Сећам се једне монахиње која је у свом дневнику написала:

„Господе, због околности свог живота нисам у могућности да будем у цркви онолико колико бих желела, да читам Свето Писмо и да се молим, јер сам непрестано међу људима. Али једном сам се научила: да је сваки човек Твој образ. Гледајући сваког човека, молим се Теби; служећи сваком човеку, служим лично Теби.

Како би наш живот био сабранији када бисмо бар делимично умели тако да се односимо једни према другима!

На крају дана могли бисмо да станемо пред своју савест, пред Бога и пред лица свих људи које смо срели. Не бисмо морали да осећамо да је дан протекао узалуд. Видели бисмо и добро и зло, и оно што смо учинили и оно што смо пропустили. Могли бисмо да се покајемо за пропуштене прилике, за људе поред којих смо прошли не приметивши их и за тренутке у којима смо изгубили себе.“

И Богу бисмо могли да кажемо: „Опрости ми, Господе! Увео си ме у живот пун сусрета и прилика да чиним добро, а ја сам тај дар протраћио. Поверио си ми толико тога, а ја нисам био достојан тог поверења.“

Како да наше речи буду лек, а не рана

Потребно је да се постепеним и пажљивим трудом учимо унутрашњем ћутању. Само тако можемо научити да чујемо другог човека, али и оно што нам Бог кроз њега говори.

Сваки сусрет може бити под Божијим покровом. У њему нешто можемо да дарујемо другом човеку, али и да од њега примимо. Зато свакоме треба приступити са свешћу да он може постати свети дар.

Али није важно само да умемо да слушамо. Важно је и како говоримо. Није увек лако чути истину о себи. А још је теже изговорити истину другом човеку тако да она буде лек, а не рана нанесена његовој души.

Зато, пре него што проговоримо, треба да се помолимо: „Господе, просветли мој ум!“

Треба да молимо Бога и да нас учини способним да чујемо оно што Он жели да нам каже преко другог човека. Можда ће нам неко рећи истину коју не желимо да чујемо. Можда ће нас понизити или увредити, па ћемо тек тада видети колико смо далеко од смирења, кротости и праштања.

Чак и оно што нам изгледа као зло које је ушло у наш живот може постати дар, ако га примимо као прилику да постанемо оно на шта нас Господ призива.

После разговора можемо се помолити:

Господе, умножи у мени све добро што је овај човек посејао.
Ако сам и ја рекао нешто истинито и добро, умножи то у њему.
Али ако сам изговорио трулу реч, ако сам у његово срце и ум
посејао лаж, Сам је, Господе, расеј и учини да не донесе плод.
А мени опрости што нисам умео да овом човеку у том тренутку
кажем Твоју реч, која је можда била пресудна за његов и мој живот.

Митрополит Антоније (Блум)
За Фондацију Пријатељ Божији превела и припремила: Светлана Розанова
Извор: antsur.ru