Када имамо стрпљења у свом животу, Бог нам показује пут спасења, али ми, нажалост, не желимо да чекамо.
Не желимо да Га слушамо. Он може да нам каже „НЕ“, а то „не“ у суштини може бити „ДА“ нашем спасењу. Ми, међутим, желимо да ствари буду другачије. Хтели бисмо све овде и сада, јер нас прати свест о пролазности и смрти, па желимо да остваримо своје жеље онако како ми видимо живот.
Желимо да Бога прилагодимо својим мерилима и својим жељама, уместо да кажемо: „Нека буде воља Твоја.“
Када изговоримо те речи, понекад осетимо прави немир у себи. Тешко нам је да прихватимо могућност да на оно за шта се молимо Бог одговори са „не“. А управо то „не“ може бити спасоносно. Ми бисмо радије да се Бог прилагоди нашим жељама.
Један Бог за наше послове, како је говорио блажени старац Емилијан Симонопетритски.
Зато у својим молитвеним прозбама Бога често тражимо за један део свог живота, обично за оно што је спољашње и пролазно. Молимо се за многе ствари, а мало пута тражимо оно дубље: да нам очисти срце, да нам подари покајање и љубав.
Блажени митрополит Антоније Блум говорио је: „Обично желимо нешто од Христа, а не самог Христа.“
Желимо да нам Он нешто да, и чак желимо да то буде управо онако како смо ми замислили.
Страшно је колико човек може да се удаљи од суштине молитве, а да и даље мисли да се моли Богу.
Живот пролази док тражимо разне ствари, а Бога понекад посматрамо као средство за испуњење својих захтева. А молитва би у својој дубини требало да има једну велику и суштинску прозбу: „Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и све ово ће вам се додати.“ (Мт. 6, 33)
Зато пазимо шта желимо, браћо. Оно што желимо може бити добро за наш овоземаљски живот, а да истовремено буде штетно за наше спасење. Иза онога за чим толико чезнемо можда се крије нешто што нас удаљава од Бога.
Понекад човек толико истрајава у својој жељи да више не уме да је препусти Богу. Тада треба стати. Не инсистирајмо на свему што смо замислили. Оставимо све Њему.
Много пута Бог нам каже „не“ или нам на неки начин покаже да та врата нису за нас. Тада не треба да покушавамо да их разбијемо, како је говорио старац Јосиф Ватопедски. Боље је рећи: „Нека буде благословено.“
И отићи у тишини, молитви и миру, јер Господ зна боље.
Наше жалости и огорчења често долазе зато што све посматрамо кроз призму сопственог егоизма и својих жеља. Замишљамо како нешто треба да се догоди, планирамо, уверени смо да ће нам управо то донети добро – а онда се догоди нешто сасвим друго. И ми се жалостимо.
Све се, међутим, одвија у светлости Божјег благослова, љубави и промисла, иако ми то често не можемо да видимо.
У многим Божјим „не“ ми препознајемо проклетство, а у њима се може скривати благослов и спасење. Нажалост, све тумачимо погледом овога света, уместо погледом Неба.
Свети Јован Златоуст каже: „У хтењу и нехтењу лежи све.“
Суштина нашег „желим“ открива се у још дубљем питању: Шта желиш, зашто то желиш и како то желиш? Ако у свему томе постоји простор за речи: „Како Ти желиш, Господе“ онда свој живот препуштамо Богу.
Ако све мора да буде: „Како ја хоћу“ можемо кренути путем који нас, уместо ка Небу, води ка провалији.
Многи нас питају: „А за шта онда да тражимо од Бога, оче?“ Одговор је врло једноставан: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“
Ми тражимо милост. А када имамо Његову милост, имамо Небо у свом загрљају. „Бог наш милује“ (Пс. 114, 5) – и то нам је довољно. Будимо пажљиви. Бог зна. И то је довољно.
Није нам потребно ништа друго.
о. Спиридон Скутис
За Фондацију Пријатељ Божији превео и припремио: Ставро Василидос
Извор: euxh.gr