Свето Јеванђеље је позив на мир и мирења, подстицај на праштање. Кратко и јасно, вели Господ: „Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески“. (Мт. 6, 14) Разумнима довољно. Мука је што код зависти и мржње, гнева и злобе мало разума остане. И човек се понаша супротно здравој памети, људи и заједнице, и читави народи, понашају се у корист своје штете. Праштање је врлина. И ова врлина, као и све друге, захтева од човека жртву. Да жртвује своју гордост и понесеност и призна свој удeо у сукобу до кога је дошло. Ова врлина захтева подвиг од људи, да подреде своју вољу туђој.

Да би се, уопште, могло живети, мора се праштати. Замислимо кућу у којој, кад је једном дошло до свађе – а која је то кућа у којој до свађе никад не долази, и после те свађе нико ни са ким више не говори: отац не прича са мајком, мајка са децом, деца не говоре између себе, ни са оцем а ни с мајком. У таквом се положају нађе наша црквена и народна заједница кад јој се деца њена узнемире, посвађају се и подигну буку и прашину и о своме се злу забаве. Зато, мислим, стојимо где стојимо, видимо се какви јесмо, јер смо нажалост, тих и таквих узнемирења пречесто и превише имали.

Знајући с којом лакоћом људи прихватају зло, Господ, на питање апостола Петра о границама праштања, помера те границе у бесконачност.

Када се молимо Богу, најчешће му се обраћамо Молитвом Господњом па велимо: „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. (Мт. 6, 12) Свако од нас, с тим треба да смо начисто, који било с ким има ишта нерашчишћено, који ма чију мржњу на себи носи, и мржњу према било коме гаји у својој души, изговарајући речи ове молитве а не творећи по њима, свесно покушава да обмане никога другога до Свевидећег и Свезнајућег Господа. Зато Господ од нас тражи да, пре но што се Њему с молитвом обратимо, одемо брату своме или сестри својој и њима се обратимо с молбом за опроштај. „Кад стојите на молитви, вели Господ, праштајте ако шта имате против кога, да и Отац ваш, који је на небесима, опрости вама сагрешења ваша.“ (Мт. 11, 25)

Тврда је ово наука. Велика је мука праштања и велико јунаштво. Пуно је лакше, у заветрини своје личне несигурности, хранити своју душу мржњом, оправдавати себе и своје поступке варљивим, и само себи истинитим, разлозима него поћи код тога с ким се има нешто и са њим ствар, поштено и храбро, разјаснити и рашчистити.

„Пазите на себе“, (Лк. 17, 3) вели Христос. Не каже: пазите и мотрите на друге. То је драгоцен савет свакоме од нас. Свако од нас, пре но што поведе бригу о туђим поступцима, треба да води бригу о својим. Оне који проналазе туђе мане и њих критикују, Златоусти сравњује са мувама, што падају на туђе ране, да их више разједу и затрују.

Свако од нас треба да опрости другоме пре но што замисли да би њему други могао и морао опростити. За ово Владика Николај има прикладан пример: Неки брат би увређен од друга свога, но ипак, желећи мира с њим пође к њему да се измири. Али друг му не хте ни врата отворити, но ружећи га изнутра, отера га од дома свога. Пожали се брат једном духовнику и овај му рече: Идући другу твоме на мирење, ти си целим путем у мислима њега осуђивао а себе правдао. Саветујем ти, да иако је друг твој згрешио против тебе, ти утврди мисао у себи као да си ти згрешио против њега и тако ћеш се измирити с њиме.

„Ако ти сагреши брат твој, покарај га, (Лк. 17, 3) вели Господ. Не тражи Господ од нас превише и не очекује немогуће. Не жели Он од нас да ми прелазимо преко истине и да газимо по њој. И под претпоставком да смо ми прави и невини, а онај ко нам је згрешио покаје се, опрости му вели Христос. Ништа друго ни треће, кратко и јасно: опрости му. „И ако ти седам пута на дан сагреши и обрати се теби и рече: Кајем се, опрости му.“ (Лк. 17, 4)

Овај Христов захтев био је претешка храна и за саме апостоле. Не могући то схватити а изгледа ни прихватити, они, просто и искрено, рекоше Господу: „Дометни нам вере“. (Лк. 17, 5) У овој апостолској искрености налази се одговор на многе наше недоумице. Ако не можемо ово разумом схватити ни вољом прихватити, пођимо другим путем, путем вере. Знамо да вера чуда чини.

Свети оци саветују да човек не дозволи да га залазак сунца затекне у гневу и неизмирена са неким. Обичне ране, када се охладе, више заболе. Код физичких рана се дешава да их време лечи, код душевних рана то може да се деси али је обично другачије: што су дуготрајније, све су теже за лечење. Зато, док се није престало са говором, још док реке речи међу нама теку, у њима треба ране прати и бољке видати. „Мири се са супарником твојим брзо, док си на путу с њим“, (Мр. 5, 25) наређује нам Господ. Кад нам се путеви разиђу, онда је већ касно.

Сажета порука старозаветног мудраца гласи: „Ако је гладан ненавидник твој, нахрани га хлеба, и ако је жедан, напој га воде, јер ћеш живо угљевље згрнути на главу његову, и Господ ће ти платити“. (ПрС, 25, 21-27) „Не враћајте зло за зло ни увреду за увреду, него напротив, благосиљајте, знајући да сте на то позвани да наследите благослов.“ (1. Петр. 3, 9)

Када ми на зла наших ближњих и даљњих не бисмо додавали своје зло и не бисмо бар превршивали њихову меру зла, васељена би пропевала. Несрећа је наша, општа и појединачна, што ми хоћемо за један зуб да избијемо целу вилицу, што ми због једне речи на животе насрћемо. „Чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас вређају и гоне“, (Мт. 4, 44) вели Христос. Ако је ово претежак захтев, ако за њега треба дометање вере, онда бар настојмо да у животе спроведемо Христово упутство да све оно што не желимо да нама чине људи, не чинимо ни ми њима. (Мт. 7, 12)

Пре света, и пре сваког добра, ако хоћемо да буде пред Господом примљено, учинимо добро једни другима, срећимо се и миримо се. „Ако донесеш дар свој олтару, и онде се опоменеш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред олтаром, и иди те се најпре помири са братом твојим, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт. 23, 24)

Протојереј Василије Томић