Распознавање и разликовање гласова није важно само у музици, или у фонетици. Та вештина је данас све неопходнија и у, наизглед, „малим и обичним“ свакодневним ситуацијама. А како да тек није преко потребна онда када су у питању значајнији догађаји ширих размера, догађаји који и те како обележавају време које нам је дато? Да, време нам је подарено еда бисмо у њему чинили „праве изборе“, како то мудро написа блаженоупокојени Митрополит Калист Вер. А они, ти наши избори - које свакодневно чинимо, јер увек можемо да бирамо између барем две могућности, они углавном зависе од тога какви гласови допиру до нас и који се и чији се глас дуже задржава у нама, глас који у великој мери утиче на нашу свест, али и на наша осећања. Неки гласови нас само „окрзну“, неки прођу мимо нас, а неки нас својом силином заиста ухвате под своје. И што смо им чешће изложени тиме ће и наш ум, као и душа, примати у себе све дубље и дубље трагове онога што струји прво око нас, а онда и у нама.

Прослависмо ево већ и Светога пророка Илију, тог дивног другог претечу доласка Христовог, како о Св. Илији пева тропар празника. Тај празник је у извесној мери и празник умећа распознавања гласова! И нека то никога не чуди. Свако би од нас, по слабостима људским и просто урођеним дивљењем пред нечим великим, моћним и силним, очекивао да нам се највећи, најмоћнији и најсилнији, а то је увек само Онај који јесте - Бог, јавља као ветар силан и јак, који је разваљивао брда ..., или ...као земљотрес..., или ... као огањ... Али Бог не беше ни у ветру..., ни у земљотресу..., ни у огњу...Бог је дошао као... тихи и благи поветарац (Прва књига о царевима 19,11-12). И тек је тај и такав глас, дакле не глас који сеје страх, зебњу и смутњу, већ глас тихог и благог поветарца, тек је тај глас повео дијалог са Илијом: Шта ћеш ти овде, Илија? (исто, 19,13). На нама је сада да одговоримо на два кључна питања, па да онда наставимо даље.

Прво: да ли смо се за сусрет са Господом припремали исто, или барем слично, као Илија пре него што је узишао на гору Божију, гору Хорив, или нас је више „припремао“ свет око нас, одговарајући нас и од саме помисли ка успињању? И друго питање: колико ли нас данас има, који бисмо били у стању да станемо пред Господа и кажемо, искреног и отвореног срца, оно што је Илија одговорио Господу: Трудио сам се веома за Господа Бога Саваота. Синови Израиљеви одбацише завет твој, жртвенике твоје развалише и пророке твоје побише мачем. Једини ја остадох, а они траже да ме убију. (Прва књига о царевима 19,14)? Ко још данас има снаге да остане веран Господу, чак и по цену да је једини.

Ако би се неко сада позвао на временску удаљеност између оних дана када је живео пророк Илија и ових наших дана, та временска разлика се још како да избрисати невероватном подударношћу ондашњих и садашњих друштвених збивања. Као што је Илија, у своје време, био у мањини као пророк и весник Божији, док су пророци паганског божанства Вала били и бројнији и гласнији, тако је и данас све мањи број оних који се прво припреме за сусрет са гласом који је као тихи и благи поветарац, па онда у том гласу умеју и да разазнају глас Божији, док је с друге стране непрегледно мноштво Валових поданика који су све гласнији у одбацивању оног јединог што је на потребу! Али не заборавимо, ма колико да их је било, и ма како гласни да су били, а и данас јесу, Валови пророци нису могли ни близу да приђу Илији у ревности, јер колико год да су од јутра до подне узвикивали: Вале, услиши нас. Никакав глас ни одговор не дођоше (Прва књига о царевима, 18, 26). Њихови Богови су неми, јер гласа немају. А Илијин Бог, Бог отаца наших јесте Једини Свет, а једини је јер је савршени ум, бескрајна доброта и апсолутна лепота. И све се то пројављује у начину како нам је говорио, јер ...када дође пуноћа времена, посла Бог Сина Својега (Галатима 4,4).

Стрпљиви читалац се сада већ пита - а какве све ово везе има са темама у наслову? Има, драги читаоче, још како има. А има, јер је једино гора Хорив право место, а то место може данас да буде свуда око нас, има ако смо се припремали као Илија, а има и зато јер је наш разговор са Господом једини прави начин да измеримо стварну вредност и тежину свега што је у нама и око нас, под условом, наравно, да и ми данас можемо да кажемо Господу: Трудио сам се веома за Господа Бога Саваота.

И ево нас сада код наших дуго очекиваних тема. Али не заборави драги читаоче да стојимо на гори Хорив, чак ако смо и негде у долини. Не сметни с ума да питања не постављамо ми, него Онај који нас је из небића привео у биће. Ово није далеко од оне ситуације која је описана у Књизи о Јову, када Господ рече Јову: ...Опаши се сада као човек, ја ћу те питати, а ти ми казуј (Јов 38,3). Интересује нас колико је лак, или тежак литијум. И откуда сада тај хемијски елеменат у овоме тексту? Па отуда што решисмо да се оспособимо у распознавању разнородних гласова. Литијум уопште није тежак. Напротив, то је најлакши хемијски елеменат који постоји испод површине Богом створене земље. Нисам добар из хемије, али лакоћу литијума памтим још од шестог, или седмог разреда основне школе, тамо од краја шездесетих година прошлога века. Наиме, сваки пут када би ме наша наставница хемије Габи Естер прозивала да изиђем пред таблу, она би ми увек говорила: „Хајде Весин, пожури. Што се тако вучеш као литијум, натријум и калијум по води? Дакле, лакоћа литијума ми је одавно у свести. Али гле чуда, тај најлакши метал у природи постаде одједном предмет све тежих расправа свуда око нас у земљи Србији, па и шире. Застанимо на трен па нека се, барем они старији, упитају - Нисмо ли можда у детињству и младости попили мало више Кока Коле, или пак оног „дечијег“ пића „7 Up“, који су, да не заборавимо, све до краја педесетих, а негде и дуже, у себи имали и малене дозе литијума? О медицинској употреби литијума не бисмо сада на овоме месту, мада је све више око нас оних са откривеним, или пак још непрепознатим, а ипак присутним, симптомима биполарног поремећаја. А таквима су се, доста дуго, давали лекови који у себи садрже и литијум. Дакле, лакоћа литијума је тако рећи, била или јесте, свуда око нас, па не може да не чуди сва ова тежина жучних исказа, углавном у облику монолога, о томе шта литијум јесте, а шта није. О рударењу да и не говоримо. Сви „знају“ зашто би рударење било добро, а онда и исплативо, или пак зашто би оно било штетно и погубно за нас и за генерације које долазе. И у свеопштој галами око тежине тих изговорених или написаних речи, недостаје само једно једино, лакоћом здравог разума ношено питање које гласи: Зашто још не видесмо, а и не чусмо, један отворен, јаван, сталожен и разумљив дијалог између присталица и противника ископавања литијума? Али, на првоме месту, оних који су стручни, али и довољно морално чврсти па да без страсти изнесу чињенице било за, било против ископавања литијума. И то само снагом аргумената, а никако аргументима снаге! Јер није узалуд Ајнштајн рекао: „ Може се говорити о моралном темељу науке, али се никако не може говорити о научном темељу морала“. А овде је морал и те како активно укључен, или би барем требало то да буде. По овом питању не би смело да буде ни позиције, а ни опозиције, већ једино и само аргументованог сучељавања чињеница! Али не како то обично код нас бива - ad hominem! Сва демократичност у лепој нам земљи Србији би се или показала на делу једном таквом отвореном јавном расправом, не политичара него признатих стручњака, или би се пак развејала попут мехурића нечег лепо замишљеног, али још увек далеког од нас.

Наравно да би претходно било пожељно да се, зарад општег добра, разлучи рационално од ирационалног, и то са обе стране. Јер, по речима знаменитог психијатра др Роберта Торреа, „...рационално не лечи ирационално, него само ирационално лечи ирационално, тј. само позитивно ирационално може поништити негативно ирационално. Памет и стручност не лече болесну емотивност, него само добро емотивно и духовно искуство лече рану лошег емотивног искуства.“ Дакле, ту свакако видимо и место за Цркву. И колико год се некима чинило да Црква „опет ћути“, такве бих љубазно позвао да дођу у било који наш храм, било где. Нека сами изаберу да ли ће доћи на Вечерње, Јутрење или Литургију. На сваком ће богослужењу чути и ову молитву: За благорастворење ваздуха ( у неким преводима: За благо поднебље..), за изобиље плодова земаљских и времена мирна, Господу се помолимо. А како би тек било пожељно да и једни и други окрену табак, па да своје знање, искуство и мудрост примене у правцу разраде једног заиста свенародног плана о могућностима да ова, Богом нам дана, земља Србија буде јединствена земља Европе, па и света, у производњи онога што овде и највише успева, а од чега сви могу и вишеструке користи да имају, а то је - узгајање органске хране и чување нетакнутих, а верујем да их још има, извора чисте и незагађене воде за пиће! Јер то су, у правом смислу, и злато и нафта будућности. И све то без једног јединог грама јаловине!

Још док и не добисмо праве одговоре на права питања, нас све теже притиска и један други проблем, неодвојив од литијума, а то је питање управо поменуте јаловине. Заиста - шта ће бити са толиком јаловином? А та јаловина је неизбежни продукт нашег све јачег ега. А его, лепо нас је томе учио и Јунг, сваки его има и своју сенку. И ово као да је сада не борба у свакоме од нас присутног ега, против ега оног другог, ово је све више налик трагикомичној борби сенки! А свака сенка, зар не, увек заклања светлост. Али читаоче, молим те да застанеш сада. Да ли си се икада упитао какве јаловине већ има око нас, али пре тога и у нама, и шта ћемо и куда ћемо са том јаловином? Ја овде мислим на јаловину која је најпопгубнија од свих могућих. Не, није то јаловина од ископавања литијума чија је погубност вероватно несагледива. Јаловина о којој говорим јесте јаловина наших појединачних загађења у осенченим душама и умовима. Не бива, и не може ни бити, да после толико „изрударене“ жучи, покрај толико „ископаних“ страсти, после отрова огорчености, са свих страна, не остану ту покрај нас, а заправо у нама, безбројна јаловишта онога што ће и те како да трује живот и међуљудске односе и када „све ово“ једном прође! А проћи ће. А проћи ћемо и ми. И стаћемо пред Господа. И шта ћемо Му тада рећи? А Бог ће, можда, само тужно ћутати и гледати, како то мудро рече наш Свети Владика Николај, да види „колико Њега има у нама“. Једино и само то. А ненаучене лекције из нашег овоземаљског живота остаће као опомена онима који ће доћи после нас. Можда ће они узети Књигу у руке и тамо прочитати оно што ми нисмо: Запитај стоку и научиће те, и птице небеске и казаће ти. Или се разговори са земљом и научиће те. И рибе ће ти морске приповедати (Јов, 12, 7-8). А шта ако нам се баш тада, у лелујаво и Валовим звуцима оптерећено сећање, однекуд појаве речи са праизвора оне истинске - библијске- екологије: Мало ли вам је што пасете на доброј паши, него остатак паше своје газите ногама својим? И што пијете бистру воду, него остатак мутите ногама својим (Језекиљ 34:18). Како ли ће тек они којима је поверено старање о народним пословима, одговорити на питање које је немогуће избећи, пред лицем Онога Који све види, све чује и све зна: Шта то чујем за тебе? Дај рачун како си кућио кућу, јер више не можеш кућом управљати (Лк. 16,2).

И свима су нам, о смелости, пуна уста еколошких тема и брига, а да притом сви заборависмо оно ненаписано, али у закон екологије уткано, прво и основно правило екологије: Не може загађен човек да чисти земљу, воду и ваздух око себе! Чији ум, чија свест и чија душа, чије мисли и чије речи, а онда и поступци, нису данас, мање или више, загађени? Очистимо прво себе, и све остало ће онда бити много лакше. Овако неочишћени, а споља наизглед „зелени“, само ћемо рафалном паљбом непромишљених речи увећавати јаловишта у нама самима! Један од оних који је правилно схватао, а онда и живео, по законима библијске екологије, а то је увек и само аскетизам, аскетизам као врхунац слободе као умећа спутавања себе зарад користи оног другог, тај свети човек- Свети Теодор Студит, а био је један од најученијих људи из осмог и деветог века, дао нам је најпрецизнију дијагнозу односа човека и природе, рекавши: „Ова дивна плава планета је налик једном гиздавом и сјајном коњу, кога јаше пијани и полудели јахач.“ Како је било у његово време, тако је и данас. Мало смо се чему научили. И пијанства и лудости на претек...

А шта тек рећи о блиставо упакованом (а без правога сјаја!) јаловишту наше савремености, оличене у једној од гротескних сцена са реке Сене, током „свечаног“ отварања текућих Олимпијских игара у Паризу? Наравно да оно што се тада десило није било изругивање Тајне вечере, јер ...Не варајте се: Бог се не да ружити, јер што човек посеје, оно ће и пожњети (Галатима 6,7). Али да, то јесте било громогласно изругивање и бацање у понор бесмисла - достојанства људске лепоте! Лепоту овде никако не сводимо на хармонију пропорције и склада беспрекорних анатомских линија човека, јер је Господ Исус Христос баш на Тајној вечери, а потом на Голготи, подарио историји један мета-историјски и до тада невиђен стандард лепоте, а то је лепота у доброти! О томе најречитије казује православна химнографија речима једне богослужбене песме у којој Пречиста Богомајка овако тужи над Сином и Богом својим: „ Шта си учинио...О, Ти...који си леп добротом изнад свих синова људских?“ А узгред буди речено, древни описи лепоте код античких стваралаца, махом у вајарству, нису били ту да покажу какав човек јесте, већ да укажу на то какав би човек требало да буде у идеалном складу духа и тела.

Оно што су идејни творци параде бесмисла у Паризу на Сени замислили, па можда и сами у калеидоскопу своје егом преиспуњене антропоцентричности и видели, а онда то и свету понудили, читај: силом „уметничке слободе“ наметнули као инверзивно концептуални перформанс, нема чак ни додирних тачака са уметношћу! А нема их, јер уметност без лепоте је само сенка и одраз нехармоничности бића таквих „стваралаца“. Уметност без лепоте јесте само ...звоно који јечи и кимбал који звечи (Прва Коринћанима 13,1). И уместо барем дефилеа склада и назнаке неког смисла наступајућих такмичења, пред нашим очима продефиловаше скарадно „упарађене“ сподобе без трунчице склада и пропорције, као жалосно изманипулисани пиони, и наравно „пионке“, савременим Валовим одјецима уобличеног, а уистину разобличеног, транс-џендеризма. И где се све то дешавало? У граду који је и данас, хтели то париски мондијалисти и либерали, или не, још увек под заштитом Свете мученице Геновеве, која је својим молитвеним заступништвом и подвизима сачувала Париз половином шестога века. Све се то збило у граду Светог Германа, епископа париског с краја шестога века. У граду Светог Дениса, и тако даље. Зато је Париз био град светлости, а не због Пигала, или Мулен Ружа. А сви поменути париски светитељи су следбеници оне традиције коју је на почетку петога века са хришћанског истока донео на хришћански запад Свети Јован Касијан, ученик египатске ризнице оног златног доба пустиножитељства, али не мање и ученик Св. Јована Златоустог, архиепископа Константиновог града. И нека се нико сада не пита: А зашто сви ти заштитници Париза нису и сада притекли у помоћ? Притичу они у помоћ, и овде наведени и безбројни други. Притичу онима који их и овде и сада призивају и имају као своје небеске пријатеље. али ни Бог, а ни они који Њега прославише никада никоме себе не намећу. А шта је са већином? Па драги читаоче, уз све уважавање демократије, или онога што би она требало да јесте, а често није, то што је неко негде у већини уопште не значи да је истовремено и у праву! Зар нам свеколика историја хришћанства, а тек посебно историја наше Српске Православне Цркве не казује довољно јасно о томе? На крају крајева, није ли Свети Апостол Павле то довољно јасно објаснио, рекавши: Говорећи да су мудри, полудеше. И заменише славу бесмртнога Бога у обличје смртнога човека...( Римљанима 1, 22-23).

Слабашни су сада покушаји да се „објасни јавности“ како аутори нису уопште имали на уму Тајну вечеру, већ чувено Бејлертово барокно дело „Пир богова“, које се чува у француском граду Дижону. Трагика перформанса на Сени није у предимензионираној појави „централне фигуре“ ( јер дотична „дама“ може да буде само фигура, а никако личност, а заправо је то невешто замаскиран комплекс инфериорности једне индивидуе, која је одједном „победила себе“ и постала „промотерка слободе и толеранције“). Трагика свега тога, дакле, није у телесности него у пренаглашеној меснатости назови „уметника“, а заправо тужних пајаца још тужније, али и опако зле, идеологије која иза свега овога стоји.

Желите доказ? И још више јаловине? Ево, изволите... Није прошло ни неколико дана од отварања Олимпијаде и достојанство људскости оличено једино и само у Богом нам дана два пола: мушком и женском, то достојанство је најбруталније нарушено и повређено оним, и те како мушким, ударцем у боксерском рингу, када је млада италијанска спортискиња Анђела Карини, после само 46 секунди од почетка меча, одустала од даље борбе, схвативши да она као право женско биће не може у истом рингу да се бори против идеолошки уоквирене „жене“, која је у стварности биолошки мушкарац! Тај мушкарац, чињенице говоре, и овде уопште не додирујемо његово право на слободу, јесте поседник XY хромозома, ма како се они њему чинили „лелујави“ пред ветром „једнакости и слобода“. Тај мушкарац дакле, ментално уоквирен у жену, јесте заправо у ринг гурнута карикатурална апотеоза богоборне идеологије транс-џендеризма!

Да је бар мало бистрог и чистог срца и здравог разума у „делиоцима правде“ на олимпијским надметањима у боксу, Италијанка Анђела Карини је заслужила ако не, у трену истинске хуманости и правог спортског духа, за њу посебно намењену златну медаљу, а оно свакако пехар за одбрану женске части и достојанства! Нажалост, „промотери једнакости“ су се не само наругали, него и буквално искезили у лице читавом свету - дозволивши да се тај меч и одржи и заврши, од стране Олимпијског комитета установљеним „правом“ биолошких мушкараца да, по правилима новоговора и законима транс-џендеризма, могу слободно и некажњено да пребијају жене, па да за то, о срама и стида којих нема, буду још и награђени. А како олимпијски дани све више одмичу, није немогуће да се у финалу женског надметања у боксу у полутешкој категорији нађу два биолошка мушкарца, који се „осећају и себе доживљавају“ као жене! Код куће и код њихових мама то је можда и могуће, али барем на Олимпијским играма то тако не би ни требало а ни смело да буде! Али, сада можемо само са сетом да се присетимо мудрих речи, на почетку поменутог и ненадмашног загребачког психијатра, прерано преминулог Роберта Торреа, који је рекао: „Ментално здравље није објективно утврдив налаз, већ социјално коструиран концепт.“

Ако смо у церемонији отварања Олимпијаде, у дефилеу на Сени, видели промашај концептуалног (тачније: инверзивно-концептуалног) схватања уметности, онда је овде описано дешавање у олимпијском боксерском рингу био дефинитиван игроказ биолошко-медицинско-психолошко-социјалног концепта транс-џендеризма као огољене песнице потпуно нехумане и још како јалове идеологије савремених Валових поданика!

И шта нам сада, на крају, остаје? Остаје нам много тога. Остаје нам пре свега вера да Бог неће оставити оне који Њега не оставе! Али нам остају и речи опомене и савета како да увек, чак и у најкритичнијим моментима, сачувамо присебност, знајући да није све што се дешава по Божијој вољи, али све и те како јесте по Његовом допуштењу! Можда зарад грехова наших и духовне јаловости, која је, нажалост и данас, не тек видљива, већ просто опипљива у нашим неслогама, у нашим завадама, у нашим поделама, у нашим осуђивањима, у нашем немању стрпљења... А стрпљење се увек и само гради једино снагом трпљења. Нека се зато нико не устраши од могућих гоњења. Она су већ ту. Многа од њих, истина, вешто упакована, умећем Валове индустрије привида и самообмана за којима лудо трчимо јер су IN, али оставимо се свега тога и ако себе иоле доживљавамо као верујуће и страдајуће, тада прво, по речима Свете Литургије: Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали: Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу јединосушну и нераздељиву.

А о томе како да љубимо једни друге, без обзира да ли исто мислимо или не, о томе нам је драгоцену поуку оставио Апостол народа, Свети Павле, када је, како Римљанима онда, тако и свима нама данас, написао: Љубав да не буде лицемерна. Мрзећи зло држите се добра. У братољубљу будите једни према другима нежни, чашћу чините једни друге већим од себе. У ревности не будите лени: будите духом ватрени, Господу служите. Будите у нади радосни у невољи трпељиви, у молитви постојани. Помажите светима у потребама, будите гостољубиви. Благослиљајте оне који вас гоне, благосиљајте а не куните (Римљанима 12, 9-14).

Такав став, такво мишљење и такво понашање нису слабост, како би се то некима учинило. Напротив! То је једини извор делотворне снаге. Томе нас је учио и тај нам је пример показао наш свеблаги Спаситељ, који никога, чак ни са Крста, није клео. То нам је показао и Свети Првомученик и Архиђакон Стефан, а потом и читава плејада мученика, све до наших новомученика са свих ових простора. Зар није то и порука Светог новомученика старца Вукашина Клепачког: „Само ти дијете ради свој посао.“ А „дијеца ко дијеца“, играју се и славе. И онда и сада. Нека их, нека и даље славе свој олујни посао, умножавајући тиме већ довољно нараслу планину „ за дом спремне“ њихове јаловине. Хајде да ми не увећавамо, него да смањујемо и чистимо нашу, јер је свако одговоран за своју јаловину!

Протојереј-ставрофор Милош М. Весин
О празнику Светог Пророка Илије и o празнику Свете Марије Магдалине - Благе Марије, у манастиру Сабора Српских Светитеља, на Тари 2024.
slovoljubve.com