Много тога што чини саму срж црквеног живота остаје нам нејасно. Не зато што је скривено, већ зато што му често прилазимо са погрешним очекивањима. Једно од таквих питања, које је последњих деценија код многих верника изазвало збуњеност, па чак и саблазан, јесте такозвано „отварање моштију“.

За човека који не познаје дубље искуство Цркве, већ се ослања на усмена предања или насумично прочитане књиге, призори који се том приликом откривају могу бити узнемирујући. Многи, наиме, верују да мошти морају бити „нетљене“ – да тело светитеља треба да изгледа као да смрт над њим није имала никакву власт. Када стварност покаже нешто друго, када се уместо „целог тела“ нађу кости, рађа се сумња. Понекад се та сумња чак намерно подстиче.

Али, ако се вратимо изворном учењу Цркве, открићемо нешто неочекивано: проблем није у моштима – већ у нашем разумевању. 

Шта заправо значи реч „мошти“?

Сама реч „мошти“ не означава нужно нешто чудесно у физичком смислу. Она је сродна латинском reliquiae и грчком липсанон (грч. λείψανον)– што једноставно значи „остаци“. У нашем језику, реч потиче од корена „моћ“ и првобитно означава кости, скелет – унутрашњу снагу и потпору тела.

Зато није случајно што се у богослужбеним књигама реч „мошти“ користи за тело сваког преминулог човека, а не само светитеља. У Требнику, који прати човека од рођења до смрти, каже се:
„…свештеник долази у дом где леже мошти покојника…“
И на крају опела:
„И тако узевши мошти, одлазимо ка гробу.“

Дакле, у свом основном значењу, „мошти“ су – остаци тела.

Ово нам помаже да разумемо и праксу првих хришћана. Мученици су често страдали на најтежи начин – били су спаљивани или бачени зверима. Ипак, оно што је од њих остајало, макар био и прах, Црква је чувала као драгоценост. Јевсевије Памфил пише да су ти остаци „драгоценији од драгог камења и племенитији од злата“.

Свети Јован Златоусти говори о светом Вавили и отворено каже да су у гробу остале само кости. Али одмах додаје нешто што мења поглед:

„Не говори ми о праху… него отвори очи вере и погледај на силу Божију која је у њима.“

Зашто Црква не очекује „нетрулежност“ у физичком смислу

Посебно је занимљива пракса на Светој Гори. Тамо се речи: „Прах си и у прах ћеш се вратити“ схватају дословно. После неколико година, тело монаха се откопава. Ако се није распало, то се не тумачи као знак светости – напротив, сматра се да је потребна појачана молитва за тог човека.

То може звучати шокантно савременом човеку, али открива нешто важно: У православној традицији нетљеност тела није једини нити пресудан доказ светости, будући да Црква као свете мошти подједнако поштује и очуване кости светитеља. И историјски извори то потврђују. У старим записима се јасно разликује: негде је тело очувано, негде делимично, а негде су остале само кости – и све се то назива моштима.

Свети Јосиф Волоцки каже:
„Ове кости изгледају као прах и земља, али су страшне демонима… и ми их са страхом целивамо.“

Црква, дакле, никада није заснивала светост на стању тела, већ на животу човека и благодати која у њему делује.

Тело као храм, а не као нешто безвредно

Овде долазимо до дубљег питања: шта је тело у хришћанству?

Постоје два погледа. Један, који је изразио Лав Толстој, види тело као нешто непотребно, чак одвратно. Други – црквени – види тело као неопходно за спасење.

Апостол Павле каже: „Не знате ли да су телеса ваша храм Светога Духа…“

Тело није затвор душе, већ њен сарадник. Оно учествује у свему што душа живи – и у греху и у светости. Зло не почиње од тела, већ од мисли, али када се душа испуни благодаћу, то се преноси и на тело. Освећује се сваки део човека – свака кост, сваки уд.

Зато мошти нису само „сећање на некога“. Оне су сведочанство да је благодат Божија прожела читаво људско биће.

Шта заиста значи „нетљеност“

Данас често погрешно разумемо овај појам. „Нетљене мошти“ не значе нужно тело које се није распало.

У старим записима, када се каже да су мошти „целе“, то често значи – кости су очуване.

Право значење нетљености је духовно: то је ослобођеност од трулежи греха.

Када су отворене мошти Светог Серафима Саровског, многи су се саблазнили јер су пронађене само кости. Шириле су се гласине да он није био свет. Тада је митрополит Антоније морао да подсети народ: светост се не доказује стањем тела, већ животом и благодаћу.

И ту се открива суштина: светац није свет зато што му се тело није распало – већ зато што је његов живот био испуњен Богом.

Мошти као сведочанство живе Цркве

Ако верујемо да благодат Божија може да делује кроз човека, онда је природно да она остаје везана и за његово тело.

Зато су мошти „посуде благодати“. Не у магијском смислу, већ као наставак живота у Богу.

Није случајно што се Литургија служи на антиминсу у који је ушивена честица моштију. То нас враћа у време првих хришћана, који су служили на гробовима мученика. Црква није само заједница живих – већ и оних који су се већ прославили у Богу.

Тела светих су знак да они нису „негде далеко“, већ да су део истог живота Цркве.

Зашто је ово важно за нас

Све ово може деловати чудно савременом човеку. Али питање моштију је, у ствари, питање – шта мислимо о човеку. prijateljboziji.com

Ако одбацимо поштовање моштију, онда тихо прихватамо да је човек само тело које нестаје. Али ако верујемо да је човек створен за вечност, онда и тело има своје место у том позиву.

Мошти нас подсећају на нешто што лако заборављамо: наше тело није створено само за земљу, већ и за васкрсење. Када се на опелу каже да је у гробу „лепота створена по лику Божијем“, то није поетска слика – то је истина о човеку.

И зато, када говоримо о моштима, не говоримо само о светитељима. Говоримо о нама. О томе на шта смо позвани да постанемо.

Свештеномученик Сергије (Мечов)
За Фондацију Пријатељ Божији превела и припремила: Светлана Розанова
Извор: проповеди.рф