Постоји један страх који нико не изговара наглас. Страх који се крије иза лепих речи о вечности, о светлости, о обожењу. Тај страх гласи: шта ако је највећа духовна опасност управо оно што мислимо да је највиши циљ?
Има људи који одлично познају теологију. Цитирају Оце, разумеју догматику, говоре о обожењу са таквом лакоћом као да је реч о нечему што је већ стекао. И кажу: „Једва чекам да постанем бог“ и то тако природно, као да је управо то хришћанска нада. Али људе око себе третирају са висине. Са хладноћом. Са убеђењем да су изнад њих не само знањем, него суштином. И ту се открива нешто језиво: погрешно схваћено обожење је најбоља храна за оно најгоре у човеку.
Али шта обожење заправо јесте? Свети Атанасије Велики је у 4. веку рекао: „Бог постаде човек да би човек постао бог по благодати.“ Примећујете ли те последње две речи – „по благодати“? Оне мењају све. Обожење (théosis) у православној теологији није постајање богом у суштини, него учешће у Божанској природи кроз благодат. Апостол Петар то каже јасно: „дарована (су нам) драгоцјена и превелика обећања да кроз њих постанете причасници божанске природе“ (2. Петр. 1, 4). Учесници, не власници. Примаоци, не претенденти. Човек остаје човек, али живи Божанским животом – као што гвожђе у ватри постаје усијано, а не престаје да буде гвожђе.
Када знање постане отров
Данас је лако доћи до информација. Један клик и пред нама су Јован Дамаскин, Григорије Палама, Максим Исповедник. Научимо термине, запамтимо формулације, поставимо цитат на друштвену мрежу. И одједном мислимо да разумемо. Још опасније – мислимо да смо због тога ближи Богу. Али проблем није у незнању. Проблем је што нас знање може убедити да идемо правим путем, док у ствари од сопственог „ја“ правимо идола.
Запад је у томе направио систем, и то систем који је суштински другачији од изворног хришћанства. Од средњег века надаље, западна теологија – и католичка и протестантска, свака на свој начин – почела је да размишља о спасењу кроз призму римског права. Човек је оптужен, Бог је судија, Христова жртва је правна трансакција која измирује дуг. Ово није само нијанса у теологији, ово је потпуно другачија визија односа између Бога и човека.
У том правном оквиру, човек је морални субјект који је направио грешку и мора да буде оправдан. Бог му опрашта (католици кажу кроз Цркву и сакраменте, протестанти кажу кроз веру), и човек добија награду. Рај као диплома. Обожење као унапређење. Духовност као каријера. Иако је Запад дао многе светитеље који су Бога волели истински и дубоко, овај правни оквир понекад може да створи простор за размишљање: „након смрти ћу бити нешто више, нешто боље, нешто моћније.“ У таквој логици, его се не лечи, него се само одева у духовно рухо. Добија печат, орден, место у вечности.
Православље, међутим, није никада изгубило изворну перспективу: човек није примарно кривац, него болесник. Грех јесте морални избор за који смо одговорни, али је истовремено и болест која води смрти. „Јер је плата за гријех смрт“ (Рим. 6, 23) – не само као казна коју Бог изриче, него као последица коју сами бирамо одвојеношћу од извора живота. Свети Григорије Богослов каже: „Нисам толико ранио Бога колико сам себе повредио.“ Ово је нијанса која је важна: Запад наглашава измирење са Богом кроз правду, Православље наглашава исцељење кроз љубав – али оба виде човекову одговорност за грех.
И онда то западно размишљање, полако и незапажено, почне да се увлачи и у православни говор. Причамо о обожењу, а мислимо на статус. Причамо о царству, а желимо титулу. Причамо о слави, а жудимо да будемо изнад других. Ко здрав жели да постане бог? Само болесни его.
Човек жуди за исцељењем, не за величином
Православље полази са друге стране. Не пита шта човек заслужује, него од чега треба да буде исцељен. Не решава правни проблем, него унутрашњу празнину. Човек на овом свету није криминалац који чека осуду, него пацијент у болници. И његов проблем није казна која га чека, него смрт која га већ једе изнутра.
Замислимо особу која је годинама болесна. Не зна више ни како је то – бити здрав. Заборавила је укус хране, радост кретања, лакоћу дисања. И онда, након дуге терапије, почне да оздравља. Не жели да постане нешто друго – жели само да престане да буде болесна. То није циљ, то је последица лечења.
Обожење је управо то. Није циљ који се гања, није статус који се стиче. То је последица живота у Богу. Када човек почне да живи са Богом, престајући да живи за себе, нешто се природно дешава – он не постаје неко други, већ се враћа себи: здрав, исцељен, у заједници са Животом.
Свети Павле је то рекао најјасније: „А живим - не више ја, него живи у мени Христос;“ (Гал. 2, 20). Није рекао „постао сам бог“, није рекао „попео сам се на виши ниво“. Рекао је „ја више не живим“. То је православни пут. Не грађење сопственог култа, него предавање Христу у љубави. На другом месту каже: „Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ (Гал. 3, 27). Обукли, не постали. Примили, не присвојили.
Свети Максим Исповедник објашњава: „Обожени постају не по природи, него по учешћу у Божанском светлу.“ Разлика је суштинска. Када стојимо поред ватре, не постајемо ватра. Али се грејемо. Примамо топлоту. И што смо ближе, то је топлије. Али никада не престајемо да будемо оно што јесмо – само човек који се греје. Обожење није претварање човека у бога, него толико блиско општење са Богом да човек почне да живи Његовим животом. Не престајући да буде човек.
Христос каже: „Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод.“ (Јн. 15, 5). Лоза која остаје на стаблу не престаје да буде лоза, али живи животом стабла. То је обожење – остајање у Христу, примање Његовог живота, ношење Његовог рода.
Опасна је жеља да будемо „Неко“
Ако погледамо око себе, видећемо да је данас све такмичење. Боље, брже, јаче, веће. Више лајкова, више пратилаца, више признања. Свако жели да буде „неко". Да се истакне, да буде запажен, да остави траг. Чак и у вери. Можда посебно у вери.
И онда обожење схваћено као циљ постаје савршена замка: „ја сам посебан“, „ја знам више од других“, „ја сам ближи Богу од оних око мене“. И одједном такав човек постаје строг, хладан, безобзиран. Јер је кренуо „високим“ путем.
А онај који заиста иде тим путем, он се понаша потпуно супротно. Све мање суди, све мање прича о себи, све више осећа стид пред тајном. Свети Силуан Атонски је говорио: „Држи свој ум у паклу и не очајавај.“ Не „гледај како напредујеш“, него „види колико си далеко и не губи наду“. Светитељи беже од речи које их уздижу, лажни духовници их воле.
Прави знак духовног живота је једноставан: гордост нестаје, его умире, а све више постаје важно да се не живи без Бога. Престаје жеља за моћи, титулама, за тим да се буде изнад других. Остаје само жеља да се не буде одвојен од извора живота.
И такви људи почну да размишљају на овај начин: „Мени је и ово што Бог даје превише.“ То је православни рефлекс. Не „хоћу више“, не „заслужујем боље“, него „ово је превише за мене". Свети Јован Лествичник пише: „Пад праведника је почетак понизности, а почетак осуде грешника је величање себе.“
Када схватимо колико је то што Бог даје већ сада огромно, немерљиво, незаслужено – онда престајемо да мислимо о томе „шта ћемо бити“. Почињемо да живимо у захвалности за оно што већ јесмо: вољени, исцељени, позвани.
Обожење није награда која чека на крају пута. Обожење је заједница са Богом која почиње сада, овде, у свакој молитви, у сваком чину љубави, у сваком тренутку када престанемо да живимо из себе и почнемо да живимо из Њега. „Јер гле, царство је Божије унутра у вама“. (Лк. 17, 21).
Опасна није жеља за Богом. Опасна је жеља да будемо „Неко“. И најопаснија је она ситуација када ту жељу преобучемо у духовне термине и убедимо себе да желимо Бога, а заправо желимо величање сопственог ега.
Не дај Боже да човек постане идол самоме себи. Нека Бог да да човек постане оно што је одувек требало да буде – учесник Божанског живота, не крађом божанства као у паганским митовима, него примањем љубави која преображава. То је сва разлика. И у њој је спасење.
За Фондацију Пријатељ Божији: о. Јован Марковић