Данас, када Српска Православна Црква молитвено прославља Сабор светих новомученика Дабробосанских и Милешевских – свештенослужитеља, монаха и верног народа који су током двадесетог века страдали у усташким јамама и логорима, или завршили пред стрељачким стројевима братске руке – тема нашег памћења и опраштања постаје више од историјског подсећања. Она постаје живо огледало нашег данашњег духовног стања.
Замислите две сцене, две године и исту пресуду, исписану у размаку од само неколико лета:
Прва је сцена из јуна 1941. године. Свештеник Богдан Лалић из Сарајева, заједно са својим сином, учеником богословије чије име историја није ни стигла да запише, бива ухапшен. Воде их везане, у колони, преко Велебита. Све што су згрешили стало је у две речи: Срби и православни. Обојица завршавају на дну јаме Јадовно. Смрт је стигла од спољног џелата, у униформи која је дошла да затре све што има везе са Крстом и именом тог народа.
Друга сцена је из маја 1945. године. Рат је званично завршен. У Блажују код Сарајева, нова, револуционарна власт хапси јеромонаха Михаила Ђусића и протосинђела Јована Рапајића, сабраћу манастира Жиче. Обојица су високо образовани људи, завршили су Богословски факултет у Београду. Данима их муче у затворима ОЗНА-е, изгладњују, а према сведочењима очевидаца, на крају су натерани да сами себи копају јаму пре него што ће бити стрељани. Овога пута, пушке нису држали странци. Овога пута, џелати су говорили истим језиком као и жртве.
Ове судбине нису измишљене. Оне стоје записане, једна поред друге, у православном календару за 11. јул, више од тридесет имена мученика – свештеника, монаха и епископа који су страдали у различитим временима и под различитим властима: једни зато што су били Срби и православни, други зато што су били свештеници и сведоци вере. И док скролујемо кроз друштвене мреже, усред политичких препуцавања, овај датум из календара искочи као једно тихо, а заправо страшно подсећање на парадокс који као народ живимо већ деценијама.
Како је могуће да се у истом дану, под истим именом „мученика“, молимо и за оне које је убио окупатор зато што су били део једног народа, и за оне које је убио тај исти народ, само зато што су мислили другачије?
Између две ватре: Геноцид и револуција
У тој трагичној 1941. години, ствари су, колико год то језиво звучало, биле црно-беле. Постојао је јасан спољни непријатељ. Свештеник Добросав Блажевић из Доњег Вакуфа ухваћен је од стране усташа, окован и везан за запрежна кола, па тако вођен улицама пре него што је зверски убијен на путу за Бугојно. Његово тело никада није пронађено. Исто тако, осам монаха манастира Житомислић бачено је у херцеговачку јаму. Они су били мете јер су својим постојањем чували тачку ослонца свом народу.
Али, како се рат ближио крају, а револуционарни занос почео да мења друштво, критеријум страдања се преокренуо. Одједном, највећи грех више није био то што си Србин, него какву идеологију носиш у глави. Свештеник Велимир Мијатовић са Сокоца протеран је током рата у Србију, бежећи од окупатора, да би га у марту 1945. године стрељали партизани.
То је тренутак велике и страшне промене друштвеног ума. Преко ноћи, биолошки опстанак нације пао је у други план, а на прво место је избила чиста, идеолошка искључивост. На позорницу ступају етикете: „класни непријатељ“, „реакција“, „унутрашњи непријатељ“, „издајник поретка“. Када се те речи изговоре, човек престаје да буде човек, сународник или комшија. Он постаје мета. И ту долазимо до кључног питања које нас мучи генерацијама – зашто је у грађанском рату братска рука увек тежа и суровија од туђинске?
Меморицид: Брише ли сећање гроб или ћутање?
Када окупатор руши и убија, он то ради са намером да те покори. Али, парадоксално, спољни терор често постиже супротан ефекат – он збија редове народа. Прогоњени свештеници постају симболи отпора, а њихова страдања се претварају у национални мит који храни будуће ослобођење. Међутим, када унутрашњи сукоб покуља на површину, примењује се једна много савршенија метода уништења: меморицид – потпуно брисање сећања.
После 1945. године, за многе од ових људи није било дозвољено чак ни да се зна где им је гроб. Свештеник Момчилo Гргуревић из Челебића код Фоче убијен је у новембру 1945. године, када је рат већ увелико био готов. Његову главу су као трофеј однели у зграду Општине. Целих 45 година његов син Василије је чекао, у тишини и страху, да пренесе очеве земне остатке и сахрани их поред цркве. Четрдесет и пет година ћутања!
Зашто су управо људи у мантијама толико сметали и једној и другој страни? Зато што они нису били само појединци. Они су у тим тешким, планинским и полуписменим крајевима били живи носачи памћења, традиције и писмености. Када желиш да промениш свест једног народа, када желиш да од њега направиш „новог човека“ који нема везе са прошлошћу, прво мораш да уклониш оне око којих се тај народ окупља. Зато су гробнице прекопаване, манастири рушени, а сећање строго кажњавано. Ако нема гроба, нема ни сећања. А ако нема сећања, ти си празна табла по којој нова власт може да пише шта год жели.
Историјске лекције: Идеологија као универзални вирус
Често ћете у коментарима на Фејсбуку, испод текстова о нашој историји, видети ону чувену реченицу: „Нас Србе нико не зна боље да уништи од нас самих.“ Лако је пасти у ту врсту аутодеструктивног размишљања и поверовати да имамо неки уграђени фалинчни ген за самоистребљење. Али историја нас учи да то једноставно није тачно. Срби ту нису никакав изузетак.
Погледајте Русе након 1917. године – нико није тако темељно и брутално уништио руско племство, интелигенцију и цркву као сами Руси у бољшевичком заносу. Погледајте Шпанију 1936. године, где су комшије једне друге клале по улицама због анархизма, комунизма и фашизма, остављајући ране које ни данас нису потпуно зацелиле. Погледајте Грчку одмах након Другог светског рата, где је у грађанском рату страдало више људи него под немачком окупацијом.
Дакле, није реч о „српској особини“. Реч је о универзалном закону револуционарног лудила. Када једна идеологија – била она лева, десна, верска или секуларна – постане нова религија, она захтева апсолутну жртву. Она човеку испере мозак до те мере да он у свом рођеном брату више не види човека, већ препреку на путу до „светле будућности“. Фанатизам нема нацију, али свуда оставља исте, крваве трагове.
Жива историја: Исте матрице под новим униформама
Овде долазимо до најважнијег дела ове приче. Лако је читати о 1941. или 1945. години и посматрати то као музејски експонат. То је било давно, мислимо се, данас смо паметнији, цивилизованији, имамо паметне телефоне, интернет, живимо у 21. веку. Али, да ли је заиста тако?
Ако само мало боље погледамо наше данашње јавне расправе, коментаре на мрежама, телевизијске емисије и наслове у новинама, схватићемо страшну истину: ми и даље живимо у истом менталном коду. Матрица подела је остала потпуно нетакнута, само су се техничка средства променила.
Данас се, срећом, главе не скидају физички и људи се не бацају у велебитске јаме. Али се неистомишљеници једнако брзо и брутално „ликвидирају“ из јавног живота. Погледајте како лако једни друге проглашавамо за „ботове“, „затуцане националисте“ или „аутошовинисте“. Чим се неко не слаже са нашом визијом стварности, ми га моментално дехуманизујемо. Он више за нас није човек који има породицу, посао, врлине и мане, већ постаје симбол „онога што мрзимо“.
Код нас политички сукоби готово никада нису дебата о порезима, економији, путевима или здравству. Сваки сукоб код нас брзо прераста у егзистенцијални рат до истребљења. Супротна страна се не посматра као политички супарник са којим треба разговарати, већ као унутрашњи непријатељ којег треба медијски, друштвено и дигитално згазити. Наше друштвене мреже су постале савремене верзије Озниних затвора или револуционарних судова – место где се пресуде доносе у року од пет минута, без права на жалбу и без икакве емпатије. Ми, заправо, нисмо научили ништа.
Како да научимо да не мрзимо себе
Календар за 11. јул зато није обичан списак имена из прошлости. Он је огледало. Када га погледамо, он нас не позива да пребројавамо ко је убио више Срба – окупатори или други Срби. Он нас не позива да поново откопавамо старе ратне секире и да се делимо на партизане и четнике по стоти пут.
Смисао подсећања на ове мученике је нешто сасвим друго: то је позив на лечење нашег колективног памћења. Народ не преживљава само тако што победи спољног непријатеља на бојном пољу. Историја је пуна народа који су побеђивали у ратовима, а онда нестајали у миру јер су појели сами себе изнутра. Народ преживљава онда када сачува способност да не мрзи самог себе.
Зато, када осетимо бес док читамо нечији коментар на Фејсбуку, када пожелимо да некога „прецртамо“ и заувек ућуткамо само зато што има другачији политички или друштвени став, сетимо се Блажуја, Јадовна и Челебића. Сетимо се до чега доводи ситуација у којој идеологија постане важнија од човека. Чување сећања на ове жртве има смисла само ако нас то сећање учини бољим, тишим и спремнијим да у ономе преко пута нас, упркос свим разликама, препознамо свог брата. Све остало је наставак истог оног пута без повратка.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић