Свако од нас често, у тишини глуве ноћи, осети неку врсту хладноће у својој души. То је она специфична тежина која нас подсећа да нисмо потпуно слободни, иако немамо решетке на прозорима нити стражаре пред вратима. То је осећај који долази у три ујутру, када срце лупа без разлога, или када седимо у препуној соби људи, а осећамо се као иза стакла – потпуно одсечени.
Историја о Часним веригама апостола Петра није само хроника о чудесном избављењу из јерусалимске тамнице. То је метафора нашег свакодневног рвања са невидљивим нитима којима нас живот веже за земљу. Метафора која мирише на влагу каменог зида, на зној страха и на хладно гвожђе које оставља браон флеке на кожи.
Овај празник нас враћа у време када је цар Ирод Агрипа бацио апостола Петра у тамницу под најстрожу стражу. Везан тешким металним оковима – веригама – Петар је чекао суђење и извесну смрт. Чувала су га четири одреда војника. Шеснаест наоружаних људи чији је једини задатак био да спрече једног старца да побегне. Толико страха од човека који није имао ни мач ни војску. Само реч. Само веру.
Међутим, те ноћи догодило се нешто што потпуно изврће земаљску логику моћи: у ћелији се појављује анђео, окови сами спадају са Петрових руку, а врата се отварају без кључа. Тешко је и замислити тај звук – тупи, тежак одјек гвожђа које пада на камену плочу након што је месецима било причвршћено за људско тело. Те вериге, које су хришћани тада кришом сачували, постале су за нас симбол да ниједан метал не може задржати дух повезан са Небом.
Живот у дуплом ланцу
Посматрајући Петра како спава између двојице војника, ми заправо видимо себе. Већина нас се буди и леже у некој врсти „дуплог ланца“.
Први је спољашњи – систем, дугови, туђа очекивања и немилосрдни темпо времена. То је онај грч петком поподне када гледамо поруке на телефону и знамо да не можемо свима одговорити, а да ће неко бити разочаран. То је тежина кредита за стан у коме још увек није постављен паркет. То је лице шефа који чека извештај, лице партнера који тражи пажњу и лице детета које само чека да коначно будемо присутни.
Други ланац је унутрашњи и далеко тежи: наши греси, навике којих не можемо да се отарасимо и паралишући страх од сутрашњице. То је она чаша коју смо обећали да нећемо више дотаћи, а опет је допола празна у два ујутру. То је реч коју смо давно изговорили, а прогања нас и данас. То је огледало у коме не видимо особу која смо мислили да ћемо постати.
Баш као и тај апостол, често смо усред ноћи сопственог живота свесни да нас сутра чека неки наш „Ирод“ – невоља која прети да нас сломи. Разговор који одлажемо. Истина коју не смемо да признамо.
Занимљиво је стање Петрове предаје. Он не удара у врата и не покушава да прегризе гвожђе. Он спава. У ћелији без прозора, пред сасвим извесну смрт, он почива у миру. То није равнодушност, већ потпуно поверење. Можда је то најтежа вештина на свету – предати се док си везан. Веровати док све говори супротно.
Ми се, с друге стране, грчимо. Покушавамо да својим малим снагама покидамо ланце: претражујемо интернет у глуво доба тражећи решења, обећавамо себи да ће од сутра све бити другачије, правимо планове које ћемо прекршити већ следећи дан. А што се више отимамо у тој нервози, ланци се јаче усецају у месо. Заборављамо да постоје чворови које људска рука не може да одвеже и тамнице из којих нема излаза док се не појави светлост која не долази од овога света.
Када светлост удари у ребра
Често чекамо грандиозну промену, а спасење заправо долази као тихи „ударац у ребра“. Не као експлозија или глас са неба, већ као нежан додир који каже: устани.
Тај детаљ, где анђео буди Петра одлучним покретом, открива како благодат заиста делује. Бог нас не извлачи из наших тамница на силу, нити нас износи док спавамо. Он нас буди. Он захтева наш устанак и напуштање топле постеље навика, чак и ако је та постеља од хладног камена. У том тренутку устајања, ланци се кидају.
Живимо у свету опседнутом сигурношћу, а никада се нисмо осећали несигурније. Градимо зидове који нас, попут верига, само јаче везују. Браве на вратима, шифре на телефонима, осигурања за све могуће несреће... и опет лежемо узнемирени. Али Петрове вериге су биле припијене уз човека чија је вера била јача од страха. То је утеха за нас: чак и оно што нас данас мучи – наши терети и тешке околности – може постати место нашег освећења ако у њима сачувамо мир. Не срећу или јефтини оптимизам, већ једноставну спознају да нисмо напуштени.
Наслеђе које не рђа
Ове вериге су преживеле векове јер су их обичне породице предавале деци кришом, као највеће благо. Док су војске палиле градове, неко је у подруму или шупљини зида чувао комаде гвожђа који су додиривали светитеља. Ризиковали су животе за парчад метала. Зашто? Јер су знали шта она носе – живу причу о томе како се излази и из најгорег.
Шта ми данас остављамо својим наследницима? Да ли им предајемо само материјалне вериге – некретнине, дугове и очекивања да буду успешни по сваку цену? Или им остављамо искуство избављења? Причу о томе како смо били на дну, али нисмо остали тамо. Причу о ноћи када смо мислили да је крај, а заправо је било пред свитање.
Часне вериге нас уче да истинско наслеђе није у злату, већ у начину на који смо преживели своје најтеже ноћи. Највећи дар који можемо оставити деци није наше савршенство, већ храброст да устанемо када паднемо.
Сваки пут када целивамо ове окове, ми славимо пораз сваке силе која покушава да зароби људску душу. Петрове вериге су прожете његовим знојем, а можда и капљицама крви где су се усекле предубоко. Зато оне и данас изгоне „зле духове“ – модерне духове депресије, панике која нас буди у три ујутру и очаја који шапуће да смо сами.
Слобода почиње тамо где страх престаје
На крају, прича о Часним веригама изводи нас из мрака на улицу. Петар није остао у ћелији да се диви чуду или расправља са стражарима. Он је одмах отишао даље. Можда још несигурног корака, са траговима гвожђа на зглобовима, али слободан.
То је позив и за нас. Наша избављења немају сврху ако их задржимо само за себе. Не смемо постати људи који причају само о својим патњама, хранећи сопствени его тежином својих окова. Дужни смо да покажемо другима да су њихове вериге можда само илузија коју једна искрена молитва и један храбар корак могу да сруше. Не морализовањем, већ тихим примером да се може ићи даље.
Гвожђе се топи пред ватром вере. Ово је прича за оног ко не може да заспи због дуга, за оног ко је заробљен у вези која га уништава, за оног кога прогања грешка из прошлости. Часне вериге су доказ да не постоји човек који је толико јако везан да не би могао да искорачи у слободу. Светлост и даље гори. Можда нас је тај нежни ударац у ребра већ дотакао, а ми се још увек претварамо да спавамо.
Али вериге чекају да падну. Само треба да устанемо.
За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић