„Заметак мој видеше очи твоје, у књизи је твојој све то записано,
и  дани  забeлежени, кад их још није било ниједнога.“  (Пс. 139,16).

Понекад нам се чини да свој живот држимо у рукама као јасну причу. Знамо где смо рођени, памтимо поједине тренутке детињства, препознајемо себе на старим фотографијама и верујемо да бисмо, кад би неко тражио, могли да испричамо све од почетка до краја. Али ако бисмо ту причу почели да враћамо уназад, корак по корак, дошли бисмо до једног места где се све полако губи из сећања. До тренутка који нико од нас не памти, а који је ипак почетак свега што јесмо.

Свако од нас је некада био дете у мајчином наручју, а пре тога дете у мајчиној утроби. Ако идемо још даље уназад, стижемо до времена када нисмо имали ни лице, ни глас, ни име. Постојала је само једна једина ћелија, толико мала да је људско око не може видети. Ипак, нико од нас не говори о тој тачки постојања као о неком другом бићу. У себи носимо тихо уверење да смо то били ми, само у облику који још није био видљив.

И ту почиње једно од најнеобичнијих питања које човек може себи да постави: да ли је то био само почетак биолошког процеса, или почетак једног човека?

Савремена наука данас може врло прецизно да прати почетак људског живота. И што дубље улази у ту најранију тачку, све мање делује као да се ту дешава нешто случајно или хаотично. У тренутку зачећа не настаје део мајчиног тела који ће се касније развити у човека, већ нови организам са сопственим генетским идентитетом.

ДНК тог првог тренутка није копија мајке или оца. То је нова комбинација која се никада раније није појавила и која се никада више неће поновити. Као да се у једној јединој тачки времена појави јединствен биолошки потпис једног човека у читавој историји света. У свету у коме се готово све може копирати, човек се не појављује као било чија копија.

Довољно је да погледамо сопствено тело да бисмо то разумели. Ћелије се непрестано обнављају, ткива се мењају, кожа се замењује новом. Ипак, кроз све те промене остајемо иста личност. Не зато што је тело непроменљиво, , већ зато што постоји нешто што све те промене повезује у једну непрекинуту нит.

Она прва ћелија није била део нечега што већ постоји; она је била почетак једног новог живота који од тог тренутка иде својим путем као јединствена и непрекинута целина.

Разлика између „шта“ и „ко“

И што више наука говори о томе, то се јасније види једна разлика која није само биолошка, него дубља: наука може да опише шта је човек, али не може да одговори ко је човек.

Када кажемо „шта је човек“, одговори су јасни – биологија, хромозоми, органи, развој. Али када кажемо „ко је човек“, улазимо у нешто што се не може измерити. Зато никада интуитивно не меримо вредност човека његовим способностима. Новорођенче није мање човек зато што не говори. Болестан човек није мање човек од здравог. Стар човек није мање човек од младог.

Нешто у нама једноставно одбија да људску вредност веже за снагу, корисност или степен развоја. Ако човек вреди и онда када је потпуно немоћан – одакле та вредност долази?

Свето Писмо не дефинише човека његовим способностима, него његовим пореклом. Човек је важан зато што је познат Богу пре него што га људи упознају. „Пре него те саздах у утроби, знадох те“ није опис биологије, него откривање једног односа који претходи свему што видимо. То значи да човек није безлична појава која временом постаје неко – он је од почетка неко.

Свети Оци, попут Светог Григорија Ниског, нису делили човека на „прво тело па душу“, нити обрнуто, већ су га посматрали као јединствену целину. Не као нешто што се касније довршава, него као биће које од почетка носи пуноћу своје природе, чак и када је та пуноћа још скривена.

Ако би људска вредност зависила од онога што можемо да урадимо, онда би се она стално мењала. Али нико у себи не прихвата да је човек вреднији када је јачи, а мање вредан када је слаб. Напротив, понекад се најјасније види вредност човека онда када је потпуно немоћан – у детету које не може ништа само, у болесном човеку који зависи од других, у старости која више не носи снагу, али носи личност. Ту се открива нешто дубље од биологије: човек није скуп функција, него биће које постоји као неко.

Управо зато није случајно што хришћанство почетак Христовог живота везује за зачеће, а не за неки каснији тренутак развоја. Када Пресвета Богородица изговара „Ево слушкиње Господње“, Христос не постаје човек тек касније; Он прихвата људску природу од самог почетка. И ако је Бог изабрао да уђе у свет на тај начин – кроз најскривенији почетак људског живота – онда тај почетак више не може бити нешто споредно.

Јеванђеље иде још даље у једној краткој, али снажној сцени сусрета Богородице и Јелисавете. Када је Јован Крститељ у утроби заиграо од радости, живот који још није угледао свет већ је активно учествовао у догађају. Ту се не говори о нечему безличном – говори се о стварном сусрету две личности.

Тај сусрет нам открива да за Бога нерођено дете није само „нада“ да ће неко постати човек, већ биће које већ има пуно право на живот, љубав и заштиту. Сваки покушај да се том животу одузме вредност пре него што проговори, заправо је прекид јединственог пута који је Бог започео.

Невидљиви почетак

Наука описује биолошки континуитет организма од зачећа до смрти, док вера открива континуитет личности и вечни смисао тог живота. Када се те две слике не супротставе, него ставе једна поред друге, добија се истина коју је тешко игнорисати: човек није скуп изолованих фаза, него јединствено биће чије постојање тече без прекида од самог почетка.

Када се те две слике не супротставе, него ставе једна поред друге, добија се истина коју је тешко игнорисати: човек није скуп изолованих фаза, него јединствено биће чије постојање тече без прекида од самог почетка.

Нико од нас није прескочио тај тренутак. Сви смо некада били невидиљиви. Сви смо некада постојали без гласа, без имена, без облика који други могу да препознају.

И можда је управо у томе најтиша истина: човек није постао вредан тек када је постао видљив. Вредан је био и пре тога. Не зато што је нешто учинио, него зато што га је Бог саздао таквим.

И та мисао, ако се задржи довољно дуго, престаје да буде аргумент. Постаје истина у којој човек на тренутак другачије гледа и себе и друге.

За Фондацију Пријатељ Божији: мр Александар Ђорђевић