Pука Господња

Видимо како се зло разгранало и на све стране разбуктало. Нечастиви је утростручио напор да свуда и на сваком месту дубоко утисне свој печат зла и безакоња. Да ли нас је Господ заборавио? Знамо, а и апостолско слово нас опомиње: с ким је рука Божија с њим је и благослов Божији. Ако се рука Божија одмакне од појединца, или од народа, настаје назадовање и страдање. Зато, одговор нам је у нашој вери да је Господ Створитељ и Сведржитељ.

08.08.2016. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Апостолско слово слови о првим и, свакако, најплоднијим и најрадоснијим временима Цркве Христове. То је оно доба полета и раста, када у народа који поверова бјеше „једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање да је његово, него им све бјеше заједничко. И благодат велика бјеше на свима њима“. Најпре у Антиохији ученици бише названи хришћани. Мени се један исказ светог апостола Луке нарочито урезао у свест. Приказује свети Лука како се ученици расејаше од невоље која наста због Стефана, проповедајући реч. „И рука Господња бијаше са њима; и велики број их поверова и обрати се ка Господу.“ О руци Господњој, благој и благосиљајућој, али и о руци Господњој, тешкој и кажњавајућој, биће речи у овом мом слову. Свако од нас – а ја то говорим имајући своје, сопствено, искуство – може (и мора) у своме животу осетити и препознати руку Господњу. Ја сам је често, скоро физички, осећао руку Божију над животом својим. Сигуран сам да кад човеку „ништа од руке не иде“, то значи да рука Божија није с њим. Морао би удвостручити и утростручити молитвени труд свој да би му се вратио благослов Божији.

Видимо како се зло разгранало, и на све стране, разбуктало. Нечастиви је утростручио напор да свуда, и на сваком месту, дубоко утисне свој печат зла и безакоња. Људи су се прозлили и о злу позабавили. Уплашени смо и страше нас свакодневно. Грозе нас болестима, вирусима, отровима, ратовима. Човек није више сигуран главу помолити. Сумњичави смо кад једемо, кад пијемо, кад ваздух удишемо. Да ли су лекови, којима нас лече лековити; вакцине којима децу своју пробадамо да ли су им на добро или баш на зло; и много тога другога, и горега. Због свега тога, и многога непребројнога, помислило би се да је Господ творевину Своју из божанских руку Својих испустио и нечастивом препустио, да је меље и меси; па се нечастиви Богу руга и надмоћ своју обзнањује. Послије свих ругања Богу у последње време, Хари Потера, Давинчијевих кодова и осталог, питам се, у страху, шта би следеће демон-човеку на ум пасти могло.

Да ли је све пропало, да ли нас је Господ заборавио и из својих руку испустио? Јер знамо, и апостолско слово нас опомиње, с ким је рука Божија с њим је и благослов Божији. Ако се рука Божија одмакне од појединца, или од народа, настаје назадовање и страдање.

Одговор нам је у вери нашој, да је Господ Створитељ и Сведржитељ. „Кад је величанствени Створитељ створио оба света, видљиви и невидљиви, Он је продужио да буде Сведржитељ и да све силе, у оба света, све законе и поретке, држи потпунце у неодољивој моћи својој. Ниједан врабац не може пасти на земљу без Оца вашег, потврдио је Син Божији. (Мт. 10, 29) Ни длака с главе ваше неће пропасти, (Лк, 21, 18) опет без воље Бога Сведржитеља. Својом крепком руком држи Бог чак и силе одречне и богоборне,“ вели свети Владика Николај.

Осећам, драги пријатељи, да се рука Господња одавно одмакла од нас, народа српског. Као да нас је Господ заборавио, лице своје од нас одвратио. Ево већ деценијама веће зло смењује мање. Код нас, кад нам се несрећа за доручком нашла, остаде и на ручку а види се да нам се и за вечеру спрема. Сви се народи ближе и уједињују, ми се делимо на селца и засеоке; распарчавамо се и нас распарчавају, дробе и ситне. Мудро је приметио наш песник, да смо ми јединствен народ на свету из којег су се многе нације изродиле. Несрећа наша је да и новорођени, да би доказали – себи, најпре – да су нешто ново и друкчије, окрећу се, мачем и огњем, на родбину своју.

Ко нам све не дође, да нас „води“ и „спашава“. Коме све не клицасмо и похвале не певасмо; у кога све наде своје не полагасмо. Толико пута помислих: какве среће за оне од нас који нас претекоше и на време помреше. Лишише себе разочарења многих; одоше с надом да ће, једном, боље бити.

Тражим одговоре несрећи народа свога; одговоре тражим а све болнија питања извиру. Као и увек, у светој мудрости Божијој, у Светом писму, налазим једини могући одговор несрећама нашим. Кад год синови Израиљеви чинише што је зло пред Господом, кад год Господа Бога отаца својих оставише и кад га гневише, куд год да полажаху, рука Господња бјеше против њих на зло, и бијаху у великој невољи. Вели се јасно, да двоумљења нема: „Ако не узаслушате гласа Господњега, него се успротивите заповјести Господњој, тада ће бити рука Господња против вас, као што је била против отаца ваших“.

Треба ли кога између нас уверавати да смо одавно леђа своја Господу окренули и грешењем својим неизмерним на Господа камењем се почели бацати. Кажу ми понеки: „Шта смо ми Богу толико згрешили?“ Да не словим дуго и болно, одговарам им питањем: Да ли ико зна за још неки народ на свету којем је псовка Бога и светиње Божије узречица? Седимо за вечером, славском, и ја, свештеник, ту сам; човек опсује Бога и не трепне; ја викнем а он – блене и не верује да је Бога опсовао. Псовање му постало навика, узречица, језичка поштапалица.

Дуг је пут повратка нашег али неминован. Док и ми, народ српски, покајнички не клекнемо, док се не променимо и Господу завапимо: Сагрешисмо што Те остависмо. Нас Господ није заборавио – доказ су страдања наша – али није све ни до Њега него је и до нас. Речено је преко пророка а на нас се итекако односи: „Није окраћала рука Господња да не може спасти нити је отежало ухо његово да не може чути. Него, безакоња ваша раставише вас с Богом вашим и греси ваши заклонише лице његово од вас да не чује.“

И зато, осети ли човек, или народ свецели, да се одмакла рука Божија од њега, или, још горе, да се подигла на њега, и дотакла га се тежином својом нека не губи време него нека му покајнички притекне и Господ ће га руком својом закрилити и помиловати. Јер, „рука је Бога нашега на добро над свима који га траже, и јачина је његова и гнев на све који га остављају“.

Протојереј Василије Томић



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.