„Лежем и спавам мирно, јер ме Ти, Господе, једини настањујеш у безбедности..“ (Псалам 4, 8)

Парализа сна, стање у којем се човек пробуди, али не може да се помери, проговори, а понекад ни да отвори очи, један је од најузнемирујућих доживљаја које неко може имати у сну. Осећај присуства, сенки, некада чак и демона, често праћен интензивним страхом, чини да се ова појава не доживљава као обичан физиолошки поремећај, већ као духовна борба, напад или искушење.

И ово је невероватно: исти обрасци јављају се широм света. У Јапану то зову „kanashibari“, у арапским земљама „jinn attack“, у Србији – „мора“. У неким нашим крајевима се и данас каже: „мора те притисла“. Наравно, наука каже – културни обрасци обликују халуцинације. Али зашто су тако слични? Зашто готово увек људи осећају зло, тамно, демонско присуство?

Парализа сна можда открива нешто више него што наука сме да призна. Можда се у том тренутку, када је ум свестан а тело непокретно, отвара нека „пукотина" у нашој перцепцији. Можда је то један од ретких тренутака у животу где је човек у контакту са другим нивоом стварности – било унутрашњим, било духовним.

Зато многи који су верујући у тим тренуцима почињу да се моле – и молитва често „прекида“ парализу. Наука би рекла: „молитва даје осећај контроле“, али... зашто баш молитва делује, а не рецимо бројање уназад, дубоко дисање или позитивне мисли?? И зашто понекад не може ни да се изговори, него човек једва у себи прошапће: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“ – и све нестане?

Иако наука има нека објашњења, многа питања и даље остају отворена. Са друге стране, у Православном предању искуства слична овом нису непозната, а Црква нуди утеху и конкретне савете како се суочити са страхом и немиром које парализа сна доноси.

Шта каже наука

Парализа сна је феномен који се дешава током прелазака између сна и будности, најчешће при буђењу. У тим моментима човек је свестан, али мишићи су у потпуној обамрлости. Ово стање се назива REM atonia (атонија у фази брзог покретања очију – Rapid Eye Movement), и нормалан је део спавања – мозак "искључује" тело да се не бисмо покретали током сна. Проблем настаје кад се свест пробуди пре тела.

Док неки тону у миран сан, други се буде заробљени – паралисани, уплашени, свесни, али немоћни. Тај осећај заробљености, често праћен халуцинацијама, сенкама, гласовима, или осећајем присуства зла, код многих изазива интензиван страх, а понекад и очајање.

Симптоми могу укључивати:

• Немогућност покрета или говора
• Тешкоће с дисањем
• Осећај тежине или притиска на грудима
• Чујне, визуелне или тактилне халуцинације (осећај присуства)
• Интензиван страх

Нека истраживања (нпр. Cheyne et al., 1999.) показују да у том стању може доћи до појачане активности амигдале – дела мозга који региструје страх – што узрокује халуцинације и осећај присуства у соби. Људи пријављују виђење сенки, „прикованост за кревет“, „присуство нечега у соби“, притисак на груди, па чак и осећај гушења. Научници користе термине као што су hypnopompic hallucinations (халцинације приликом буђења), или sleep paralysis with hallucinations, али то мало значи ономе ко у ноћи доживи нешто што више личи на напад злог духа него на неуролошки догађај.

Где се сусрећу наука и вера

Иако се савремена наука углавном бави парализом сна као неурофизиолошким феноменом, и сама некада долази до граница које не може сасвим да објасни. Пацијенти често описују искуства која превазилазе пуку халуцинацију – снажно осећање присуства, додире, утисак реалности који не бледи, страх који превазилази обичну узнемиреност. Управо ту наука, макар несвесно, улази на терен душе.

Познати клинички психолог др Брајан Шарплес (Brian Sharpless), који се бави парализом сна, примећује да се многи пацијенти током ових епизода сусрећу са "искуством које мења начин на који гледају на свет". Др Карлос Шенк (Carlos Schenck), неуролог који је истраживао поремећаје сна, уочио је да многи облик парализе прати интензивно духовно доживљавање, а не само физиолошки страх. А др Ал Чејн (Al Cheyne), са Универзитета у Ватерлуу, тврди да се парализа сна понавља у свим културама, при чему људи вековима користе духовни језик да би описали своја искуства.

Дакле, наука бележи и мери – али не тумачи дубину човека. Она описује шта се дешава у телу и уму, али не може до краја објаснити зашто неки људи осећају тугу, присуство, страх, понекад и покајање, током једне једине парализе сна.

У том простору – где наука ћути, а човек осећа да га нешто додирује у дубини – почиње да говори вера.

Шта каже Црква

Православна Црква није директно писала о парализи сна као дијагностичком појму – јер он као такав није постојао у време Светих Отаца – али је дала изузетно дубоку и прецизну слику борбе душе у сну, природе страха и духовног света који нас окружује.

Свети Оци су снове делили на три врсте: од Бога, од природе и од демона. Свети Јован Лествичник у „Лествици“ упозорава: „Онај ко верује сновима сасвим је неискусан... Они који од демона потичу, пуни су страха и смутње.“

Свети Игњатије Брјанчанинов наставља ту мисао и каже да верујући човек мора бити веома обазрив са искуствима у сну, јер демони могу да користе снове као средство обмане и застрашивања: „Сањање је несигуран свет... Демони се често претварају у анђеле светлости, и у сну и на јави.“

Свети Јован Касијан, у својим „Разговорима с оцима“, говори да је монах током сна подложан искушењима, и да је душа та која бди или спава, у зависности од духовног стања.

Свети Јефрем Сирин пише: „Сан је слика смрти, а кревет је гроб. Ако си у страху Божјем, и у сну ће те анђели чувати. Ако си у греху, није чудо је ако те ноћ притисне.“

Старац Пајсије Светогорац је у више наврата причао како људи који су под духовним нападом, или они који живе у нечистоти, могу доживети нешто што би ми назвали парализом сна, а он описује као "демонско дављење у сну". Он каже: „Кад човек живи без покајања, демони имају приступ. Бог им дозвољава да га мало потресу, не да би га уништили, већ да се пробуди душа његова.“

Савети светих и духовника

Старац Тадеј Витовнички, познат по својој науци да „Какве су ти мисли, такав ти је живот“, упозоравао је да страх отвара врата злу. Кад год је неко долазио уплашен од снова, ноћних напада или немира, његов савет је био једноставан: молитва, исповест, мир.

Свети Николај Жички каже у „Молитвама на језеру“: „Ноћу, кад сенке нађу на прозоре моје, и страх ме пробуди из сна, ја не вапијем човеку, него Теби, Господе мој, јер знам да само Ти можеш доћи у таму моје собе и учинити је светлошћу.“

Сведочанства људи

Многи савремени хришћани сведоче о овом искуству. Један човек из Ваљева прича како је више пута доживео „гушење у сну“ и осећај да неко седи на његовим грудима. Сећа се: „Покушао сам да викнем ‘Господе Исусе Христе’, али нисам могао. У мислима сам понављао молитву док није прошло. После сам отишао код духовника. Он ми је рекао да пред спавање читам Псалам 90 и крстим се са вером. Никада више није дошло.“

Други сведочи:

„Једне ноћи, пробудила сам се и нисам могла ни да се померим ни да дишем. Осетила сам као да неко стоји у ћошку собе. Само сам у мислима почела да вапијем Богородици. После пар секунди, све је нестало.“

Шта да радимо?

Православно предање нас не упућује да одмах тражимо „разлоге“, него да се вратимо Богу. Свака ноћна мука је повод за молитву и обраћење. Парализа сна не значи да сте „опседнути“ или да вас неко прогони. Често је то плод унутрашње напетости, духовне рањивости или утицаја нечистих сила које желе да нас уплаше.

Неки духовници препоручују:

• Читање Псалма 91 пред спавање
• Крсно знамење над креветом
• Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога.“
• Молитву Богородици: „Пресвета Богородице, спаси ме.“
• Разговор са свештеником или духовником

Молитва пре сна (по предању Свете Горе): „Господе Исусе Христе, Сине Божији, у руке Твоје предајем дух мој. Буди ми покров и светлост у ноћи. Одaгнај од мене свако злобно биће, заштити ме од страха и подари ми мир и спокој сна. Амин.“

Утеха и мир

Искуство парализе сна може бити страховито. Али не заборавимо – није то ни близу силе коју има Крст Христов, молитва, и љубав Божија. Кад Господ каже: „Не бој се, јер сам ја с тобом“ (Исаија 41,10), то не важи само за ратове и болести, већ и за сваку ноћну сенку, сваки страх, сваку тишину у којој демони шапућу, али ништа не могу ономе ко вапије Христу.

Парализа сна је феномен на граници тела и душе, сна и јаве, науке и тајне. Наука објашњава физиологију, али не нуди утеху за страх који ова појава изазива. Вера не нуди увек рационално објашњење, али увек нуди мир и наду у Божију љубав и заштиту.

Без обзира да ли искуство долази „од природе“ или је духовно искушење, најважније је да се човек не ослања на своје снаге, већ на Божију помоћ.

Као што каже апостол Павле: „Јер Бог нам не даде духа страха, него силе и љубави и целомудрија.“ (2. Тим. 1, 7)

А када се душа пробуди пре тела – можда је то позив да се у тами ноћи сетимо Светлости коју мрак не може да обузме: „Светлост у тами сија, и тама је не обузе.“ (Јн. 1, 5)

Зато, ако се суочимо са оваквим искуством, не би требало да мислимо да смо луди нити сами. Господ је с нама у часу сна и буђења. А иза сваке ноћи долази зора.

За Фондацију Пријатељ Божији: мр Александар Ђорђевић