Постоје приче које не треба читати као историјски извештај, већ као икону. Не зато што су неистините, него зато што истину не саопштавају кроз датуме, места и спољашње чињенице, већ кроз смисао. Оне не желе да задовоље радозналост, него да пробуде срце.
Једно такво предање*, сачувано у црквеном и монашком памћењу, говори о сусрету Пресвете Богородице и Младенца Христа са разбојницима, у време када је Света Породица бежала у Египат.
Јеванђеље нам открива разлог тог бекства. Ирод, у страху да ће изгубити власт, наређује покољ витлејемске деце. Анђео Господњи јавља се праведном Јосифу у сну и заповеда му да узме Дете и Мајку Његову и да се склони. Тако Света Породица напушта дом и улази у пустињу – простор тишине, али и простора где човек остаје сам са својим страхом, глађу и опасношћу.
Светлост у пустињи
По том предању, на путу кроз пешчано пространство, њих заустављају разбојници. То су људи навикнути на насиље, огрубели на бол и туђу патњу, чије су душе временом постале пустије од предела којима су крстарили. За њих је сваки пролазник плен, а сваки живот безвредна ствар.
Ипак, догађа се нешто што ни они сами нису очекивали.
Вођа разбојника, када угледа лице Пресвете Богородице и Дете у Њеном наручју, бива дубоко потресен. Не аргументом, не претњом, не силом – него чистотом. Предање каже да је Њено лице сијало тихом светлошћу. Не светлошћу која осуђује, већ оном која открива. Светлошћу пред којом човек први пут јасно види себе – и не може да побегне.
Гледајући Дете, разбојник изговара речи које звуче као исповедање вере пре вере:
„Када би Сам Бог дошао на земљу, био би као ово Дете.“
И он, који је до тада отимао и убијао, чини једно једино добро дело. Не постаје светитељ. Не одриче се свог живота. Али у том тренутку, у потпуној слободи, заповеда осталима да се повуку и пропушта Свету Породицу. Као да су се у његовом срцу, макар на трен, отворила врата милости.
По предању, Пресвета Богородица тада изговара тиху реч благослова. Не као пресуду, не као обећање без услова, већ као молитву и наду: да његова душа неће бити заборављена и да ће се Дете једнога дана сетити тог милосрђа.
Реч која не укида слободу
Овде је неопходно застати и бити трезвен. Православно Предање никада не учи да се човек спасава магијском речју, нити да нечији благослов укида суд, покајање и личну одговорност. Богородица не спасава уместо Христа, нити Њена молитва делује мимо људске слободе. Све што Син може по природи, Мајка може по благодати. Она заступа, моли, приводи – али не приморава. Управо ту лежи дубина овог предања: Она у свом сећању чува оно најбоље у нама, чак и када ми то заборавимо.
Она заступа, моли, приводи – али не приморава.
Њена реч у овом предању није коначна пресуда, него семе. Није гаранција спасења, него знак да ниједно добро, учињено у слободи, није изгубљено. Она не памти зло тог човека, него оно једно зрно светлости које се у њему, против свих очекивања, појавило.
Божије памћење и Голгота
Предање каже да је тај разбојник био управо онај покајани разбојник на крсту, распет поред Христа више од тридесет година касније. Живот између та два тренутка није био живот праведника. Грех се враћао. Таме су биле дубоке. Искра из пустиње била је затрпана и као угашена.
Али у Божијем памћењу – ништа што је дотакнуто милошћу не нестаје.
Када је разбојник видео исто Лице – сада не у мајчином наручју, већ израњавано, распето и понижено – нешто се у њему сломило, и он га је препознао. Док су други видели пораженог човека, он је видео Цара. Док су други тражили чудо, он је тражио милост.
„Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство Своје.“
То је био његов одговор слободе. Тек тада, у том последњем даху, семе из пустиње је дало плод. Не зато што је некада био добар, него зато што је на крају живота умео да препозна Истину и да јој се смирено обрати.
И тада Христос изговара једину реч која спасава:
„Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у Рају.“
Божић који долази тихо
Зато је ово предање дубоко божићно. Божић није само слика детета у јаслама и топлина породичне атмосфере. Божић је улазак Бога у свет који је опасан, насилан и рањен. Бог не долази у уређени простор, него у пустињу. Не сусреће прво праведнике, него грешнике. И не спасава силом, него присуством.
Пресвета Богородица у овој причи није магијска заштитница, већ Мајка која тихо приводи Христу. Она верује да ниједан сусрет са Истином није узалудан. Да ниједна суза, ниједан трен милосрђа, није изгубљен – чак и ако се његов плод покаже тек на самом крају живота.
Ово предање нас позива да се запитамо: да ли бисмо ми препознали Христа ако нам дође у лику који не очекујемо? Да ли бисмо умели да учинимо макар једно добро дело, без рачунице и користи? И да ли верујемо да Бог памти и оно мало добра које смо ми одавно заборавили о себи?
Божић нам открива да Бог долази тихо, али остаје заувек. А човеку оставља највеће достојанство – да Му, чак и у последњем тренутку, слободно и истинито каже: Сети ме се.
За Фондацију Пријатељ Божији: Мирјана Стаменковић
*Напомена: Ова прича део је веома старог Светог предања, које постоји вековима у различитим хришћанским традицијама. Легенда о сусрету Свете породице и разбојника током бекства у Египат појављује се већ у апокрифним списима, као што је „Арапско јеванђеље о детињству Спаситељевом“ (5.–6. век). У том извору се помињу двојица разбојника, Тит и Думах, а Тит је тај који поштеди Свету породицу — на шта му Богородица прорекне да ће га Бог примити у рај.
Имена и детаљи варирају: у западном предању је познат као Дисмас, у источном као Рах. Коптска православна црква и монаси на Светој Гори (Агиорити) чувају ово предање усмено и писмено више од 1.500 година.