Сваке године 31. августа по старом, односно 13. септембра по новом календару, Црква свечано прославља Празник Полагања Часног Појаса Пресвете Богородице.

Овај велики празник чува успомену на једну од највећих хришћанских светиња – Часни Појас који је, према црквеном предању, био део свакодневног земаљског живота Мајке Божје и који је кроз векове сачуван као драгоцено, опипљиво сведочанство о Њеном присуству међу људима.

Ове године та древна успомена добила је посебан, дубок одјек међу српским народом. Када је Часни Појас из светогорског манастира Ватопеда стигао у Београд, пред Храмом Светог Саве сатима су се пружали километарски редови.

Људи су с љубављу и неописивим стрпљењем долазили из свих крајева Србије, Републике Српске, Црне Горе и дијаспоре. Многи су у тишини чекали по осам, десет, па и дванаест сати, како би бар на тренутак пришли светињи, поклонили јој се и целивали је.

Према званичним подацима Српске Православне Цркве, више од 1.100.000 верника поклонило се Часном Појасу током његовог боравка у Београду.

Толики број људи, спремних да проведу читаву ноћ или дан у реду, отвара питање које сеже много дубље од овогодишњег сусрета у Београду: шта је то што Црква вековима чува у овој светињи и каква се духовна прича налази иза Појаса Пресвете Богородице?

Одговор нас води далеко од београдског платоа – у Јерусалим, у прве векове хришћанства и у сам земаљски живот Пресвете Богородице.

„Ево слушкиње Господње“

Часни Појас Пресвете Богородице, према предању које вековима брижљиво чува манастир Ватопед, потиче из времена Њеног земаљског живота. Предање каже да га је сама Пресвета Богородица изаткала од камиље длаке.

Чудотворна светиња коју данас прослављамо нераскидиво је повезана са читавим богородичним ликом и Њеном улогом у историји спасења. Када јој је архангел Гаврило у Назарету објавио да ће родити Сина Божјег, Марија је слободно и смирено одговорила:

„Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој.“ (Лк. 1,38)

У тим речима налази се Њено слободно, свесно и потпуно прихватање Божје воље. Пред Богом је стајала као слушкиња Господња, спремна да прихвати пут који јој је откривен и све што ће тај пут донети.

Смерна девојка из Назарета прихватила је тај позив, а пред Њом су били Рођење Христово у витлејемској пећини, бекство у Египат, године проведене уз Сина, Његово страдање и страшна Голгота под којом је стајала, а потом и радост Васкрсења.

Њено „нека ми буде“ било је изговорено целим бићем – слободно, смирено и са савршеним поверењем у Бога. Из таквог светог живота остала је и светиња коју Црква вековима са посебним поштовањем чува – Часни Појас Пресвете Богородице.

Како је Појас остао после Богородичиног Успења

Према древном црквеном предању, свети апостол Тома због Божјег промисла није присуствовао погребу Пресвете Богородице у Гетсиманији.

Трећег дана након погреба, он је чудесно доведен у Јерусалим и, према предању које чува манастир Ватопед, видео је тренутак када се Пресвета Богородица са светим анђелима узносила на небо. Као утеху за своју тугу и сведочанство Свог Успења, Она му је са висине предала Свој Часни Појас.

Када су апостоли потом отворили Њен гроб, у њему су нашли само погребне покрове. Заједно са сведочанством апостола Томе о ономе што је видео, међу првим хришћанима остао је и Појас који му је Богородица предала.

Према ватопедском предању, светиња је потом поверена двема побожним женама у Јерусалиму, а њено чување настављено је кроз њихову породицу. Тако је Појас сачуван кроз прве, тешке хришћанске векове прогона, све док крајем IV века, у време цара Аркадија, није пренет у Цариград.

У престоници Византијског царства Појас је чуван у храмовима посвећеним Пресветој Богородици, првобитно у храму Халкопратије. Ту се уз њега вежу бројна сведочанства о чудесним исцељењима, међу којима је посебно познато оздрављење царице Зоје, супруге цара Лава VI Мудрог.

Према предању, царица је била тешко болесна и мучена нечистим духом. Када је Часни Појас извађен из ковчега и положен на њу, она је оздравила.

У знак захвалности, царица Зоја је светињу извезла златним концем, а тај карактеристични вез и данас се види на деловима Појаса који се чувају у Ватопеду.

Чуда и молитве за потомство

У XIV веку Часни Појас је стигао на Свету Гору, у манастир Ватопед, где се са највећом светињом чува и данас, подељен на три дела.

Ватопедски извори и манастирске хронике бележе бројна сведочанства о чудима која су се кроз векове догодила пред Часним Појасом. Посебно се помињу времена великих епидемија и пошасти, када су светогорски монаси износили светињу у градове и села где је народ тражио помоћ и заступништво. Сачувана су и сведочанства из времена када су велике навале скакаваца уништавале цела подручја.

Једна од најпознатијих сачуваних прича води у Цариград 1864. године, у време када је градом харала епидемија колере. Један Грк из Галате замолио је ватопедске монахе да Часни Појас буде донет у његов дом ради исцељења његовог сина који је тешко боловао.

Међутим, када су монаси са светињом стигли на праг, младић је већ био издахнуо. Према запису који чува Ватопед, монаси су се помолили и полагањем Појаса на преминулог младића – он се повратио у живот. Уследио је призор који је присутне оставио у бездану чуђења: онај кога су сви плачући сматрали мртвим, устао је и затражио да једе.

Тридесет година касније, 1894. године у Мадитосу у Малој Азији, догодила се друга необична сцена. Ројеви скакаваца су прекрили земљу и потпуно уништавали усеве од којих је народ живео.

Када је брод са Часним Појасом пришао обали, према сведочанству које се чува у манастирском архиву, ројеви скакаваца су се подигли са земље и спустили директно у море око брода. Народ који је чекао на обали пао је на колена и са сузама почео да заблагодари Богу и Богородици.

Ипак, међу многим сведочанствима која се чувају у Ватопеду, посебно место имају она која говоре о супружницима који су годинама тражили лека за безнађе и чекали на потомство.

У Ватопеду постоји дугогодишња, благословена пракса освећивања малих памучних трака на Часном Појасу, које се потом дају верницима уз молитвено правило и благослов. Манастир чува огромне архиве са хиљадама писама и сведочанстава супружника који су се усрдно молили и касније добили децу.

За супружнике који годинама чекају дете, таква молитва пред Појасом носи посебну тежину. Они пред Пресвету Богородицу доносе оно што често годинама спремају у дубини срца – страх од још једног разочарања, тугу због празне дечје собе и тешка питања која људи око њих понекад постављају без разумевања колико могу да повреде.

Пред светињом се та људска мука претвара у топлу молитву, а за хиљаде породица та молитва добија чудесан одговор у детету које су дуго чекали.

Једно од сачуваних сведочанстава говори о брачном пару који је седам година чекао на потомство. Након што су добили благословену траку из Ватопеда, постећи и молећи се, добили су здравог дечака. За њих је то сведочанство остало дубоко лично и свето, повезано са годинама молитве и ишчекивања.

Од Свете Горе до Србије

У XIV веку историја Часног Појаса трајно се испреплетала са српском историјом. Званични извори манастира Ватопеда помињу византијског цара Јована VI Кантакузина као дародавца, али са овом светињом изричито повезују и српског Светог кнеза Лазара.

Према ватопедском предању, Свети кнез Лазар је манастиру Ватопеду даровао део Појаса Пресвете Богородице, заједно са великом честицом Часног и Животворног Крста Господњег. На полеђини Часног Крста који се до данас чува у Ватопедској ризници, налази се сачуван уклесан запис о овом племенитом дару српског владара.

Тако се у историји ове велике хришћанске светиње трајно преплићу Јерусалим, Цариград, Света Гора и средњовековна Србија. Од Назарета до Јерусалима, од Цариграда до Ватопеда, и од Светог кнеза Лазара до данашњих београдских поклоника – прича о Часном Појасу наставља да живи и сведочи кроз Цркву Христову. Оно што се догодило пред Храмом Светог Саве није био само тренутни верски занос, већ наставак исте оне вековне нити вере, смирења и молитве која је започела Маријиним „нека ми буде“.

Прослављајући данас Полагање Часног Појаса Пресвете Богородице, Црква нас подсећа да Њена мајчинска заштита и молитвено заступништво остају непоколебљиви за све који јој прилазе са чистим срцем и вером.

За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић