У данима када страхови постају гласнији од наде, празник Покрова Пресвете Богородице открива дубоку истину: свет није остављен сам себи. Изнад сваког немира, изнад сваке невоље, раширен је Омофор Мајке Божије – знак да је љубав јача од опасности, да је молитва моћнија од мрака.
Омофор је у ствари заштитни плашт, симбол мајчинске топлине. Овај празник није само леп обичај, већ живо сведочанство да, кад нам је најтеже, најближа особа Христу не стоји по страни.
Ноћ страха и небеска интервенција: Чудо у Влахерни
Да бисмо разумели Покров, морамо се вратити у Цариград, 911. годину. Град је био под страшном опсадом непријатеља, а народ, немоћан да се одбрани само оружјем, скупио се у највећу цркву, Влахерну, да се моли целе ноћи. Градски зидови су дрхтали, страх се увукао у кости, али људи су клечали, вапећи за чудом.
Тада се, током свеноћног бдења, догодило нешто незамисливо. Свети Андреј Јуродиви и његов ученик Епифаније угледали су Богородицу. Није стајала на земљи – јавила се у ваздушном сјају, окружена блиставим светима и анђелима. Полако је скинула свој светли омофор (вео или плашт) и раширила га над целим народом у молитви.
Тај тренутак није био само утеха; то је била победа. Чим је вео прекрио град, непријатељи су се, без видљивог разлога, повукли. Омофор није био само тканина; био је то видљиви знак благодати, заштита која је донела мир и спасење тамо где је претио потпуни слом.
Мајка Цркве: Најближа Богу, најближа нама
Када говоримо о Богородици као заштитници, говоримо о мајчинству које је постало универзално. Њена брига више није ограничена само на једно дете; Она обухвата све који верују. А где год постоји вера – тамо се Њен Покров шири.
Јеванђеље по Јовану бележи Христове речи са Крста: „Жено, ето ти сина… Ево ти мајке!“ (Јн. 19:26–27). Црква овај моменат тумачи као духовно усиновљење – у лику апостола Јована, сви хришћани су добили Богородицу за Мајку. Њена брига више није ограничена само на једно дете; она обухвата све који верују.
Свети Јован Дамаскин пише: „Богородица је мост преко кога Бог силази међу људе и људи узлазе ка Богу.“
Њена молитва стоји као мост између људи и Бога. Када се појави опасност, када болест или губитак затресу темеље живота, молитва излази из срца и пре него што се обликује у мисли. Речи „Спаси и помилуј!“ су први вапај.
Зашто се молимо Њој?
Молитва Богородици није одступање од молитве Богу, већ њен продужетак у заједници светих. Не молимо се Њој уместо Богу, већ је молимо да се моли са нама и за нас.
Светитељи немају самосталну моћ, већ посредују пред Богом по Његовој милости. Они су као сунчеви зраци – мали у односу на Сунце, али способни да пренесу светлост, топлину и живот. Свети Јован Кронштатски каже: „Света личност сједињена са Богом је као сунчев зрак – бесконачно мали у односу на Сунце, али му сродан.“ Богородица је прва међу тим зрацима. Свака молитва упућена Њој завршава у Христу, јер је Њено срце потпуно сједињено с Његовим.
Историја као сведочанство: Иконе заштитнице
Чудесно јављање у Влахерни није једини пример Њене заштите. Историја је пуна чудесних јављања и исцељења повезаних са њеним именом.
У време других опсада Цариграда, црквено предање бележи како је патријарх Фотије спустио Њену одежду у воде Босфора, након чега је олуја разбила непријатељске бродове.
Њен омофор ширио се кроз многобројне иконе, а посебно оне које су постале знакови заштите у највећим историјским кризама:
- Казанска икона: Заштитница руске војске која је 1612. ослободила Москву од пољских освајача, пресудно утичући на исход рата.
- Владимирска икона: Поштована као бранитељ Москве у 14. веку, када су се непријатељске хорде повукле пре Њеног доласка.
Ове иконе нису само уметност; оне су историјски документи који сведоче о живом присуству Мајке Божије међу вернима. Када кажемо „Пресвета Богородице, спаси нас“, то није магија, већ израз најдубљег поверења у ону која је најближа Христу и која се непрестано моли за свет. Историја хришћанства је историја Њене заштите – од градова и народа до појединачних душа које су у Њу положиле своје поверење.
Покров у српском народу: Мајка заветне земље
За српски народ, празник Покрова има посебну, дубоку димензију. То није само успомена на чудо у Цариграду, већ живо осећање заштите у историјски бурним временима. Управо у тим тешким тренуцима, иконе Богородице и Њен покров постали су један од најчвршћих ослонаца.
- Манастири под Њеним плаштом: Многи српски манастири, од Пећке Патријаршије до бројних цркава широм земље, сведоче о посебном поштовању Покрова. У периоду османске власти и касније, када је државност била угрожена, вера и заштита Богородице биле су нераскидиви део националног идентитета.
- Утеха у невољи: У заветној мисли, у трагичним догађајима везаним за Косово и Метохију, лик Богородице и иконе које чувају монаси, служе као опипљиви доказ да народ није остављен. Покров је постао симбол упорности и наде да ће над српском земљом, као некада над Цариградом, опет завладати мир под Њеним невидљивим омофором. Као што су зидине Цариграда биле под Њеним Покровом, тако је и свака српска кућа која јој се моли мала Влахерна – место где страх уступа пред вером.
- Слава и завети: У Србији се овај празник слави са великом побожношћу. Жене, мајке и породице га доживљавају као посебан дан за молитву за своју децу и породице, тражећи Њену нежну, али моћну заштиту. Покров је, заправо, лични завет са Мајком Божијом – молитва да нас покрије од болести, зла и очајања.
Обожење: Заједница у спасењу
Теолози су вековима размишљали о томе да ли је потребно „умилостивити“ Бога. Али Писмо сведочи другачије: „Није ми мило да умре безбожник, него да се врати са свог пута и буде жив.“ (Јез. 33:11). Бог је већ милостив.
Богородица не убеђује Бога да буде милостив – она учествује у Његовој милости. Њена молитва није супротстављена Божијој вољи, већ је Њен најчистији одраз. Свети Григорије Палама учи да светитељи, обожени благодаћу, постају сарадници Божији у делу спасења.
Христос се у ноћној молитви моли Оцу: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао.“ (Јн. 17:21). Ова молитва открива крајњи циљ: јединство са Богом, обожење, постајање „богом по благодати“. Светитељи су нам пример.
Покров Пресвете Богородице није само догађај од пре 1000 година, већ духовна стварност која траје. Њен омофор није тканина, већ молитва, присуство, благодат. Он покрива свет и данас – у болницама, у избегличким логорима, у храмовима, у срцима.
Празник Покрова подсећа да свет није заборављен. Као у Влахерни, као у молитви, као у животу – Богородица стоји над светом, раширених руку, и моли се за спасење свих. Њена молитва је тиха, али моћна. Њена љубав је нежна, али непоколебљива.
За Фондацију Пријатељ Божији: Светлана Розанова