Новораспрострањен тон међу верницима у вези са постом је да он није обавеза. Сходно томе, верник га може игнорисати или практиковати кад год и како год жели.
Пост је неопходна и обавезујућа врлина. Ако су заповести Господње у Његовом светом Јеванђељу обавезујуће, онда је пост неопходан и обавезујући. Сам Господ је од нас тражио да постимо: „Овај род се не изгони осим молитвом и постом“ (Мт. 17,21; Мк. 9,29); „А кад постите, не будите као лицемери“ (Мт. 6:16); „И пошто су постили и помолили се, ставили су руке на њих“ (Дела 13:3).
Најјаснији пример за вернике је Исусова пракса поста. Постио је четрдесет дана. Ако је постио Онај Који је без греха, колико нам је више потребно да постимо ми људи, тим пре што знамо да се Он оваплотио и да је живео у нашој средини да би нас управио спасењу које нам је потребно, подражавајући оно што је Он урадио?
Приврженост верних хришћана учењу и смеру Цркве произилази из наше привржености и наше припадности њој, а самим тим и остварења нашег хришћанског циља, у заједници са нашом браћом у црквеној породици. Али избор на основу личног расположења и склоности је извор самозадовољства, који спречава ослобађање од земаљских окова, јер је везан за расположење које контролишу страсти, па тако човек постаје неспособан да својим животом превазиђе његову главну сврху. То је и начин да се одвоји од јединства заједнице.
Црква, која је живо Тело Христово, кроз историју је искусила значај поста. И поставила је њену структуру, систем, форму и трајање према искуству освећења које ју је пратило у присуству Светог Духа који делује у њој све време.
Ова расправа нас води до статуса поста и његовог положаја на путу спасења човека и заједнице. У православном схватању, пост није циљ сам по себи, као ни молитва и друге врлине, већ је неопходно средство да се дође до главног и великог циља, а то је наше сједињење са Богом и живот ближе Њему – оно што свети Серафим Саровски назива „стицање Светог Духа“. Свети Серафим у вези с тим каже: „Прави циљ нашег хришћанског живота састоји се у стицању Светог Духа Божијег. Што се тиче постова, бдења, молитве, милостиње и сваког доброг дела Христа ради, то су тек начини за стицање Светог Духа Божијег“.
Пошто је пост средство за постизање крајњег циља, он може бити флексибилан у погледу примене. Црква захтева лично руководство духовног оца, с тим у вези, из оштроумности, да заштити верника од самозадовољства и индолентности, два порока у која људи врло лако упадају, посебно у наше време.
Када позовемо своје пријатеље, не постављамо сто за њих као за болесне, већ као за здраве људе. Поставили смо трпезу богату разним јелима. Сваки од гостију бира оно што одговара његовом здрављу. Дакле, пост, како га је установила Црква, захтева се од сваког верника. И коме год здравље, околности или ситуација не дозвољавају да пости како то Црква дефинише, он тражи вођство духовног оца за оно што њему лично користи. И он се мора посветити томе, тим смерницама које су му конкретно дате, а не да их шири као опште правило. То треба да чини све док не дође у ситуацију у којој може у потпуности да прати пост.
Подвижништво у Православној Цркви има један неизоставни циљ, а то је ослобођење. Дакле, пост није уздржавање од хране да би се презирало или мучило тело или умртвљивало чуло укуса. То је практична обука, за душу и тело, да се ослободимо било какве везе која нас може спутати. Можда следеће речи о. Александра Елчанинова (+1935) илуструју практичну корист поста. Он каже: „Пост омета и ремети физиолошку доколицу, тако да човек постаје пријемчив за духовни свет и лакше га упија“.
Уведимо, дакле, пост у овом духу, да он постане права трансцендентност, а не само дијета.
Сава Есбер, Митрополит њујоршки и целе Америке (Антиохијска Патријаршија)
За Фондацију Пријатељ Божији са енглеског: Никола Животин
Извор: ascendingthecross.wordpress.com