Постом човек показује своју добру вољу. У благочешћу, он се добровољно одлучује на подвиг, на аскезу, и Бог му у томе помаже. Међутим, ако неко себе на силу тера и говори: „Шта да се ради, опет је петак, морам да постим“, онда само себе мучи. Али, ако човек продре у суштину поста, и ако пости из љубави према Христу, он ће се посту радовати. Такав човек размишља: „Баш на данашњи дан је Христос био распет, и нису му дали ни воде да пије, већ су га напојили сирћетом. Зато ни ја данас нећу пити воду целог дана!“ Ако тако поступи, човек ће осетити већу радост у себи него онај који пије најбоља освежавајућа пића.

Видите, многи мирјани не могу да издрже строги пост ни на Велики петак. Али, могу да седе испред неког министарства и да штрајкују глађу – из ината или упорности – не би ли нешто избоксовали. Ђаво им даје снагу за то, јер то што чине је самоубиство.

Други, опет, кад дође Васкрс, на сав глас кличу: „Христос васкрсе!“, а у себи мисле само о томе како ће се добро најести. Ти људи подсећају на Јудејце, који су хтели да прогласе Христа за цара само зато што их је нахранио у пустињи (видети Јн. 6:5-15). А сећате ли се пророкових речи: „Проклет био ко немарно ради дело Господње“ (Јер. 48:10).

Једно је кад је човек расположен за пост, али не може да пости јер би му, ако не једе, клецала колена, падао би у несвест и слично. Другим речима, његова телесна снага и здравље му не дозвољавају да пости. Сасвим је друго, међутим, ако неко не пости, а има снаге за то. Где ће ту бити воље за пост? Напротив, туга и жаљење онога ко хоће, али не може да се подвизава, замењују многе друге подвиге, и он ће бити више награђен од онога који има снаге и пости. Јер, онај ко има снаге и пости, осећа и извесно телесно задовољство.

Ево, данас ми је дошла једна несрећна жена, стара 55 година. Плакала је јер не може да пости. Муж ју је оставио. Имала је сина, који је трагично настрадао и погинуо. Мајка јој је такође умрла, и та жена нема нигде свој дом, ни залогај хлеба. Дешава се да је нека познаница одведе код себе, да јој неки посао. „Тешко ми је на души, оче“, рекла ми је та јадница, „јер ништа не зарађујем. А најгоре од свега је што не могу да постим. Једем шта ми дају. Понекад, средом и петком, још ми и дају посну храну, али чешће добијам мрсно јело и морам да једем, јер ако не једем, губим снагу и не могу да стојим на ногама!“ Зато човек мора да пази на себе. Ако види да нема довољно снаге, нека једе мало више. „Одреди себи меру“, рекао је преподобни Нил Посник.

Ако човек има срца отвореног и пуног смирења, он прима Божју благодат, пости смерно и духовно се храни. Тада добија божанску снагу, и у време дуготрајних постова има „залиху истрајности“. У Аустралији један младић од 27 година је дошао дотле да није јео ништа 28 дана! Његов духовник га је послао код мене да ми исприча о томе. Тај младић је био веома побожан и подвижнички настројен. Ишао је на исповест, у цркву, читао светоотачке књиге, а понајвише Нови Завет. Једном је у Јеванђељу читао о томе како је Христос постио 40 дана.

Младићу се стегло срце од дирљивости и помислио је: „Ако је Господ, будући Бог, а по људској природи – безгрешан човек, постио 40 дана, шта тек ја треба да урадим, ја који сам толико грешан?“ Затим је од духовника затражио благослов за пост, али му није рекао да намерава да 40 дана ништа не једе нити пије. Уз то, радио је у фабрици и обављао веома тежак посао. Кад је дошао 28. дан поста, осетио је благу вртоглавицу, па је прекинуо посао и сео. Затим је попио чај и појео комад двопека, јер је помислио: „Ако се онесвестим и одведу ме у болницу, схватиће да сам изгубио снагу због поста, па ће рећи како хришћани умиру од поста“. Младић је почео помало да једе, иако га је мучила помисао да није издржао четрдесетодневни пост који је започео. Духовник је приметио да га мучи та помисао, па га је послао код мене. Желео сам да се уверим да су разлози који су га навели на тако строги пост били чисти, па сам га упитао:
„Да ли си се заклео да ћеш постити четрдесет дана?“
„Нисам“.
„Када си од духовника тражио благослов за пост, једноставно ниси хтео да му откријеш своју намеру да ништа не једеш и не пијеш четрдесет дана, или си ту, наводно добру помисао, свесно сакрио од њега?“
„Не, старче, нисам је свесно сакрио!“
„Разумем твоје намере“, додао сам, „али сам те испитивао да би и сам схватио да ћеш за дане строгог поста бити богато награђен на небу! И немој више да се мучиш мислећи да ниси могао да издржиш четрдесетодневни пост! Следећи пут, испричај духовнику и оне добре помисли које ти падну на памет, а он ће одлучити да ли треба да се подвргнеш неком подвигу“.

Тај младић је био веома скроман, и то управо захваљујући тим смерним мислима које је гајио у себи. И тако строги пост је прихватио из велике побожности, из љубави према Христу, и сасвим је природно што га је Христос крепио Својом божанском благодаћу. Ако, пак, неко ко нема такво смирење, пожели да прихвати такав пост, мислећи у себи: „Зашто ја не бих могао исто што и многи други?“, издржаће можда дан-два, а онда ће одустати. Уз то, ум таквог човека ће се замаглити, па ће чак и жалити време проведено у посту.

Постом човек постаје као јагње, кротак као јагње. Ако се, пак, претвори у звер, то значи само једно од двоје: или је подвиг који је прихватио прејак за њега, или га је прихватио из гордости, па зато не добија Божју помоћ. Пост може да укроти и умири чак и дивље звери. Погледајте животиње кад су гладне: тада се приближавају човеку. Животиње инстинктивно знају да ће умрети од глади, а да ће, ако приђу човеку, моћи да нађу храну и преживе. Једном сам видео вука који је од глади постао питом као јагње. Зими, кад је пао снег, сишао је с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изашли да нахранимо стоку, и кад је брат видео вука, почео је да га тера, али вук уопште није реаговао!

Ако човек не дође до тога да све што ради – чини из љубави према Богу и према ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости, а притом је горд мислећи да чини нешто посебно, његов пост ничему не служи. Такав човек је као бушан крчаг – пробај да сипаш воду у њега, видећеш да ће вода, мало по мало, скроз исцурити.

Старац Пајсије Светогорац
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Петар Волков
Извор: pravmir.ru