Беху то сурове године изгнанства и принудног рада. Прогнани народ, ишчупан из својих домова од стране тадашње власти, покушавао је да створи заједницу и пронађе трачак наде у тешком окружењу. У једном од тих новоформираних насеља почела је изградња заједничке бараке за раднике, а шума, хвала Богу, беше у изобиљу. У једну скромну кућу, власништво човека који је живео тик уз градилиште, једног поподнева уђе надзорник, груб човек, навикао на наређивање. Обратио се жени домаћина: „Ана, овде близу граде бараку за раднике, ти ћеш кувати за неке од њих вечеру.“
Убрзо донесоше намирнице: векну ражаног хлеба, врећу проје, неколико свежих шаргарепа, комад димљеног меса. Ана је вредно припремала оброке, хранећи уморне раднике који су цео дан секли и тесали дрва.
Али, убрзо стиже Велики пост. Као и претходних дана, донесоше месо, проју и остале потрепштине. Ана застане, погледа у намирнице па у надзорника. „Сада је Велики пост“ - рече тихо, више за себе. „Ви сте верници! Како ћете јести месо током поста? Не осећам се пријатно ни да кувам.“ Надзорник је погледа преко рамена, са нестрпљењем. „То се тебе не тиче“ - одбруси. - „Кувај, жено! Мушкарци раде тежак посао, треба их нахранити. Ако ти не желиш да једеш, не мораш!“
Радници дођоше на вечеру, уморни и гладни. Ана је већ скувала густу месну чорбу и исекла комаде меса, онако како јој је наређено. Али њена душа није имала мира. „Како ће то да једу?“ - помисли са тугом. „Сада је Велики пост.“ Немирна, отиде у кухињу. На зиду, изнад малог дрвеног стола, висила је стара икона Пресвете Богородице са Младенцем. Ликови на икони гледали су је благо и тужно. Мушкарци су ушли, седали за сто, избегавајући погледе. Знали су да је пост и чинило се да их је помало стид.
Једини међу њима, Иван, видевши о чему се ради, почео да се шали. Био је познат као човек без много обзира, увек спреман на шалу, па макар и на туђи рачун. „А сад ћемо завезати Богу очи, па неће видети да ћемо јести месо“ - рече Иван са подругљивим осмехом, узевши крпу са стола. Попе се на оближњу клупу и додаде: - „Неће бити греха!“ Иван прекри икони очи крпом.
После обилате вечере, Иван, сада већ поприлично гласан и охол, поче да одвезује крпу са иконе, говорећи: „Па, ето! Бог ништа није видео! Није нас казнио!“ Ана је све то посматрала са ужасом. „Шта радиш то, Иване? Јеси ли полудео?“ - повика на њега. - „Брзо тражи опроштај од Свете Богородице! Покај се за свој грех!“. Грдила га је најжешће што је могла. А Иван се само смејао, одмахујући руком. „Ако Бог постоји, нека ме казни“ - рече са иронијом. - „Све су одузели нашем народу, све су нас прогнали – а Бог никога није казнио. Па, где је тај ваш Бог?... Не верујем више да постоји.“
Када се Иван вратио у своју скромну колибу, испричао је својој жени Евдокији шта је урадио. „Ох, Иване, Иване! Шта си то урадио!“ - узвикну Евдокија пребледевши. - „Замоли за опроштај! Покај се одмах!“ - Била је престрављена.
Али Иван јој је поновио исте речи које је изговорио за вечером: „А ако има Бога, нека ме казни... Ништа се није десило ни мени ни другима.“
„О чему то причаш?!“ - почела је да плаче његова жена, преклињући га да се покаје.
„Не плачи“ - рече Иван, покушавајући да звучи храбро. „Па, ако будем патио, онда ћу патити. Али бар ћу знати да Бог постоји. Сад сам сигуран да га нема.“
То је био ниво таме који је могао да захвати људску душу – чак и молити Бога за казну, само да би се доказало Његово постојање!
Иван је легао да спава, уверен у своју правоверност у неверовању. Ујутро, Ана устаде рано и поче да обавља своје кућне послове у кухињи. Газда, Иванов отац, стајао је иза ње, покушавајући да упали петролејку. Запали шибицу... али ништа се не дешаваше.
Жена се зачуди. „Зашто палиш лампу, Иване? Па сунце већ излази, постало је прилично светло.“
„Како светло? Мени је све тамно!“ - одговори Иван збуњено. Шибица му је горела у прстима, али он је није видео. Извади другу шибицу, па трећу.
Видевши његову немоћ, Ана узе једну шибицу, запали је и принесе му је пред саме очи, упитавши: „Па, видиш ли сада, Иване?“
Али Иван само поче да пипа рукама по столу, тражећи лампу. Ни пламен шибице, ни јутарње сунце - ништа није видео. За њега је настала црна ноћ, усред белог дана.
Евдокија се затресе и бризну у плач када је схватила да је њен муж ослепео. Тада и Иван схвати. Као муња му прође кроз ум: Бог му је одузео вид. Иван заплака горко, са покајањем у гласу: „Значи, Бог постоји! Казнио ме је!“
„Идемо брзо у болницу!“ - рече му жена кроз сузе.
„Зашто?“ - одговори Иван са резигнацијом. - „Бог ме казнио, болница ми неће помоћи...“
Евдокија паде на колена пред иконама у углу колибе и поче да се усрдно моли за свог мужа, лијући горке сузе.
„Зашто плачеш, Евдокијушка?“ - рече Иван тужно. - „Ево моје казне. Заслужио сам је.“
И следеће ноћи, Иван усни сан. У сну му се јави Спаситељ, онај исти са иконе којој се Иван подругивао. Господ му рече благим, али продорним гласом: „Ти си мени повезао очи, а ја сам теби повезао очи... Тако је. Сада знаш.“
Евдокија је даноноћно молила Бога за милост. Прошло је четрдесет дугих дана. Једног јутра, Иван полако отвори очи. Светлост! Видео је! Његов вид се чудесно вратио.
Од тог дана, Иван је постао други човек. Престао је са својим подругљивим примедбама и неверицом. Постао је ревносни проповедник Православне вере, сведочећи о милости и сили Божијој коју је сам искусио. Ова необична прича догодила се 1932. или 1933. године на северу Томске области, у суровом Наримском крају, где су многи невини људи били прогнани. Сећање на повезане очи иконе и повраћени вид остало је живо сведочанство о Божијем присуству, чак и у најмрачнијим временима.
За Фондацију Пријатељ Божији: Светлана Розанова