Магија се заснива на уверењу да човек може да управља натприродним силама и бићима како би остварио своје жеље. Различити ритуали, чини и окултне праксе обећавају могућност да се утиче на будућност, промени нечија воља или избегне несрећа. Православна вера нас учи да је Бог извор свега постојања и да је Његова суштина љубав. Он нам се открио у личности Исуса Христа, Који је постао човек, у свему сличан нама осим у греху. Пред Њим можемо да отворимо своје срце, да Му поверимо страхове и бриге и да од Њега тражимо помоћ. Бога, међутим, не можемо поткупити, нити Га можемо натерати да испуни наше жеље.

Потрага за сигурношћу

У новинама, на телевизији и интернету лако се могу пронаћи огласи за окултне услуге. Људи нуде исцељење, скидање чини, враћање вољене особе, откривање будућности и заштиту од несреће. Реч је о читавој индустрији којој се многи обраћају са озбиљним очекивањима, спремни да за обећану помоћ издвоје и знатан новац. Посебну забуну стварају они који се представљају као православни исцелитељи, користе иконе и крстове, а истовремено нуде услуге засноване на сујеверју и окултним праксама. Тако се код људи ствара утисак да су магија и православна вера спојиве.

Неки критичари религије све што има везе са духовним светом посматрају као празноверје. Ипак, Црква и окултизам немају исти однос према духовној стварности. Православна вера одбацује сујеверје и учи човека живом односу са Богом, док магија обећава могућност управљања силама које наводно могу да испуне наше жеље.

Зашто људи уопште траже такву помоћ? Магија обећава заштиту тамо где се човек осећа немоћним. Живот је пун неизвесности. Неко се плаши губитка посла, неко болести, неко сиромаштва или распада брака. Други пате због усамљености и неузвраћене љубави. Када уобичајени начини решавања проблема не донесу резултат, човек понекад почне да тражи помоћ у непознатом.

Магија му нуди осећај да поново има контролу над својим животом. Довољно је, наводно, пронаћи правог мага, обавити одређени ритуал или набавити одговарајућу амајлију. Човек почиње да верује да је открио тајни пут до среће и сигурности. Али тај осећај моћи може да постане замка. Уместо да се суочи са стварним проблемом, човек све више времена, новца и наде улаже у нове ритуале.

Замислимо некога ко жели да сачува свој брак. Уместо да покуша да разговара са супружником, разуме шта је пошло наопако и промени сопствено понашање, он одлази код мага који му обећава да ће вратити љубав у његов живот. Ако се ништа не промени, добија објашњење да су потребни додатни третмани, скупљи ритуали или помоћ неког моћнијег исцелитеља. Слично се понаша и коцкар. Губи новац, али наставља да игра, убеђен да ће следећи пут имати више среће. Када поново изгуби, верује да је добитак још ближи. Тако се задужује и све дубље тоне у проблем.

Обећање брзог решења може човека удаљити од стварних корака који би му помогли да поправи свој живот. Уместо да учи, ради, гради односе и тражи разумну помоћ, он постаје заробљеник бескрајне потраге за нечим што му непрестано измиче.

Постоји и друга, дубља страна људске привлачности према мистеријама. Човек осећа да се живот не исцрпљује у ономе што може да измери и види. У њему постоји жеђ за духовном стварношћу, за тајном која превазилази свакодневицу. Та жеђ сама по себи није нешто лоше. Проблем настаје када човек покушава да је задовољи окултним праксама које му обећавају тајно знање и власт над невидљивим силама. Човекова духовна жеђ тражи однос са Богом, а не могућност да натприродну стварност потчини својим жељама.

Бајање и молитва

Главна разлика између магије и вере постаје јаснија када посматрамо људске односе. И међу људима можемо да бирамо између манипулације и поверења. Неко покушава да друге придобије притиском, обманом или психолошким триковима. Неко други настоји да изгради однос заснован на поштовању, искрености и љубави.

Слична разлика постоји између магијског приступа духовном свету и хришћанске молитве. Маг покушава да натприродне силе стави у службу сопствених намера. Хришћанин се обраћа Богу са поверењем, свестан да не може да управља Његовом вољом. Ако непрестано покушавамо да манипулишемо другим људима, на крају уништавамо поверење и остајемо усамљени. Када покушавамо да на исти начин управљамо духовном стварношћу, улазимо у још опаснију заблуду.

Један од најпознатијих примера окултних услуга јесте такозвана љубавна магија. Магови обећавају да могу да учине да се неко заљуби у нас или да се врати особа која нас је напустила. Али може ли се љубав добити тако што ћемо покушати да управљамо туђом вољом? Ако желимо да нам неко припада против своје воље, да ли заиста тражимо љубав или само желимо да задовољимо сопствену потребу?

Љубав подразумева слободу другог човека. Она се гради стрпљењем, поверењем, искреношћу и спремношћу да волимо особу која пред нама стоји, а не да је претворимо у средство за испуњење сопствених жеља. Присиљавање и манипулација разарају управо оно што човек жели да добије.

Маг, врачар или вештица тврди да може да управља натприродним силама и да их употреби за интересе својих клијената. За новац обећава одређени резултат.

Хришћанин, међутим, зна да се Богом не може манипулисати. Можемо да Га молимо, да Му поверимо своје бриге и да тражимо Његову помоћ, али одговор на молитву остаје у Његовим рукама.

Зато ни Црква ни свештеник не могу да гарантују да ће молитва донети исход који смо замислили. Не постоји посебна молитва која делује као дугме за добијање жељеног резултата. Свештеник може да се моли за човека, да га поучи и да га духовно подржи, али Божија благодат није предмет трговине, а молитва није средство за управљање Богом.

Човек може да приложи новац храму из љубави према Богу и жеље да помогне Цркви. Тај прилог, међутим, не може да буде цена за Божију заштиту или испуњење неке жеље.

Православна молитва подразумева поверење у Бога и прихватање да ми не видимо целину свог живота. Понекад добијамо оно за шта се молимо, понекад одговор долази другачије него што смо очекивали, а понекад морамо дуго да носимо свој крст. У свему томе позвани смо да чувамо веру и да се трудимо да живимо по Јеванђељу.

Хлеб уместо камена

Болест, сиромаштво, нарушени односи, усамљеност и многе друге недаће обележавају људски живот. Хришћанство нас учи да је грех дубоки корен нашег отуђења од Бога и ближњих. Када се човек удаљи од извора живота, губи духовни мир и тражи срећу на местима која не могу да му пруже трајно испуњење.

Бог је преко пророка Јеремије рекао: „Јер два зла учини народ мој: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде.“ (Јер. 2, 13)

Ове речи описују људску склоност да напусти оно што заиста даје живот и да тражи сигурност у нечему што не може да испуни његову најдубљу потребу. Човек може да стекне новац, да оствари неки циљ или да привремено избегне проблем, а да и даље остане немиран и незадовољан.

Јеванђеље нам открива да је повратак Богу могућ. Тајна за којом чезне људско срце има лични карактер. Богу можемо да се обратимо као Оцу, да Му поверимо оно што нас боли и да тражимо Његово вођство. Он је извор живота и љубави, а у Господу Исусу Христу открио нам се као Онај Који прима грешника и позива га на нови живот.

Христос каже: „Онога који долази к мени нећу истерати напоље.“ (Јн, 6, 37)

Врата повратка Богу отворена су сваком човеку који Му прилази са вером и покајањем. Без обзира на то колико је пута погрешио, човек може да затражи опроштај, да започне другачији живот и да поново пронађе наду.

Тај пут не значи да ће нестати све тешкоће. И хришћанин може да се разболи, да изгуби посао, да доживи неправду или да претрпи болан губитак. Вера нам не обећава живот без страдања, већ нас учи да кроз страдање пролазимо са Богом, ослањајући се на Његову љубав и Промисао.

Када Му се предамо са поверењем, више не морамо да тражимо тајне путеве којима бисмо осигурали сваку околност свог живота. Можемо да прихватимо да неке ствари не зависе од нас, а да истовремено савесно испуњавамо оно што нам је поверено.

Много тога заиста јесте у нашим рукама. Можемо да радимо, да учимо, да тражимо лекарску помоћ када смо болесни, да се трудимо око брака и породице, да исправљамо сопствене грешке и да се миримо са онима које смо повредили. Можемо да будемо стрпљивији, да научимо да праштамо и да преузмемо одговорност за своје поступке.

Истовремено, постоје околности које не можемо да променимо, исходи које не можемо да предвидимо и питања на која немамо одговор. Тада се од нас тражи стрпљење и поверење у Бога.

Хришћански живот спаја личну одговорност са поверењем у Божији Промисао. Човек чини оно што може, а оно што превазилази његове снаге предаје Богу. Апостол нас позива да се уздамо у Господа: „А ја се, Господе, у тебе уздам и велим: ти си Бог мој.“ (Пс. 31, 15)

Управо ту се показује суштинска разлика између хришћанина и онога ко тражи помоћ у магији.

Окултиста покушава да открије и контролише силе за које верује да управљају његовим животом. Хришћанин верује у Бога, Који познаје целину његовог живота, али га истовремено позива да слободно одговори на Његову љубав.

Магија човеку обећава сигурност кроз контролу. Јеванђеље га позива на веру, љубав, покајање и поверење. Зато је важно да се запитамо у чијим рукама желимо да буде наша судбина.

Православна вера није пуко прихватање чињенице да Бог постоји. Она је живи однос са Њим, који се изражава молитвом, учешћем у светим тајнама, љубављу према ближњима и спремношћу да Његову вољу тражимо у свом животу.

На крају сваке Божанствене литургије, као и у другим богослужбеним тренуцима, Црква нас позива да предамо себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу. У тим речима садржана је суштина хришћанског поверења.

Наш живот припада Богу. Када смо немоћни, Он је свемоћан; када не видимо пут пред собом, можемо да тражимо Његово вођство. То не значи да ћемо увек разумети зашто се нешто догодило, али можемо да верујемо да нас Бог позива у заједницу са Собом и да нас ни страдање ни смрт не морају одвојити од Његове љубави.

Сергеј Худиев
За Фондацију Пријатељ Божији превео и прилагодио: Иван Попов
Извор: foma.ru