Тог летњег поднева у манастирској ћелији владала је тишина. Монахиња, духовна кћи и ученица старца Порфирија, налазила се сама када су се врата њене собе изненада отворила. Пред њом се појавила девојчица Ана, коју је добро познавала, али која више није припадала овом земаљском животу.

Према њеном каснијем сведочењу, Ана је била окружена необичном светлошћу, а њено лице је било испуњено благим осмехом и миром који није личио ни на шта што се може доживети на земљи. Монахиња је у првом тренутку била потресена, али је тај страх убрзо заменила велика радост и дубоко духовно умилење.

Тада јој се Ана обратила тихим и умилним гласом:

„Господ ми је дозволио да дођем да ти захвалим што си помогла мојој мајци. Реци јој да се нисмо мучиле. У том тешком тренутку, наш Господ, наш Христос, појавио се пред нама. Осмехнуо нам се и рекао: ‘Ако желите, послаћу вас назад земаљском животу. Шта желите: да се вратите или да пођете са Мном?’ Ми смо изабрале да идемо са Њим. Нико не може да види Његову божанску лепоту и да изабере било шта друго.“

После ових речи, Ана је поделила са монахињом и оно што је назвала тајном Раја:

„Многи добри и врлински људи, свештеници, монаси и породични људи, верују да ће због свог живота и подвига имати посебно место у Царству Божјем. Али посебна слава припада онима који су спремни да жртвују свој живот за друге, онима који су следили Христову љубав и Његову жртву. Сам Господ ми је то рекао.“

Како је дошло до овог необичног сусрета који је повезао два света? Све је почело неколико година раније, у водама Саронског залива, крајем 20. века.

Трка у којој је љубав победила

Све се одиграло неколико година пре овог необичног сведочанства, у водама Саронског залива, на обали недалеко од Атине. Био је то један од оних летњих дана када су се на обали окупили родитељи, пријатељи и љубитељи спорта да подрже младе пливачице које су учествовале у такмичењу.

Међу њима је била и Ана, девојчица која је већ била позната као изузетно талентована пливачица. Њени резултати су били запажени, а многи су предвиђали да је пред њом лепа спортска будућност.

Ипак, они који су је познавали знали су да њена највећа вредност није била у победама које је постизала. Ана је била девојчица лепог срца, васпитана, побожна, нежна према другима и увек спремна да помогне. Људи су је волели не само због њеног дара, већ због доброте коју је носила у себи.

Тог дана у истој трци учествовала је и њена блиска другарица, такође одлична пливачица. Обе су ушле у воду са жељом да покажу своје умеће, а са обале су их посматрали њихови најближи.

Када је дат знак за почетак трке, девојчице су запливале према дубини. Ана је одмах показала своју снагу и технику и убрзо се нашла на челу. Вода је била њено природно окружење и све је указивало на још једну њену победу.

Али у једном тренутку приметила је нешто што је променило све.

Њена другарица, која је пливала иза ње, изненада је престала да напредује. Девојчица је добила снажан грч, изгубила снагу и почела да тоне.

Људи са обале још нису схватили шта се дешава. Спасиоци нису одмах уочили опасност, али Ана је видела своју другарицу и није оклевала ни тренутка.

У том тренутку победа више није била важна. Медаља, резултат и све оно због чега је трка започела нестали су пред једним јединим циљем – да помогне човеку који се налазио у невољи.

Окренула се и запливала назад најбрже што је могла.

Када је стигла до своје другарице, девојчица је била у паници. У очајничком покушају да се одржи на површини, несвесно је ухватила Ану око врата. Обе су у том тренутку изгубиле снагу и вода их је повукла испод површине.

Убрзо су људи са обале схватили шта се догодило и спасиоци су кренули према њима. Али, нажалост, било је касно.

Две другарице су пронађене заједно.

Ана је у последњем тренутку свог живота показала оно што је читавог живота носила у срцу – љубав према другом човеку.

Љубав која је донела утеху

Вест о овој трагедији дубоко је потресла све који су је чули. Људи нису говорили само о несрећи, већ пре свега о девојчици која је у тренутку када је могла да мисли само на себе изабрала да се врати и помогне другом.

Ана није остала упамћена само као успешна млада пливачица. Постала је пример оне љубави о којој је говорио Христос – љубави која не тражи своје и која је спремна да се жртвује за ближњег.

Њен подвиг је касније признала и Академија у Атини, која је доделила посебно признање за њен херојски чин. Награду је примила њена мајка, али је за њу тај тренутак био испуњен и поносом и неизмерним болом.

Стајала је пред људима који су јој указивали част, али њено срце је и даље носило рану мајке која је изгубила своје дете.

Тада јој је пришла монахиња, духовна кћи Светог Порфирија, која је познавала Ану и њену породицу. Видевши њену дубоку тугу, није јој понудила само речи утехе, већ је уз њу стала молитвом, вером и љубављу.

Говорила јој је о Божјем промислу, о Васкрсењу и о томе да живот човека не престаје смрћу. Подсећала ју је да пред Богом ниједна жртва љубави није заборављена и да Господ посебно чува оне који су свој живот положили за друге.

Временом је, како је сведочила монахиња, Бог дотакао њено сломљено срце и подарио јој мир. Бол није нестао, јер љубав мајке према детету никада не престаје, али је тугу почела да прожима и благодарност – благодарност Богу што јој је подарио дете које је у најважнијем тренутку свог живота показало највећу врлину.

А управо та љубав била је разлог због којег је, према сведочењу монахиње, Ана касније дошла да јој захвали и потврди да љубав коју човек посеје на земљи не нестаје.

За Фондацију Пријатељ Божији са грчког приредила: Елена Костопоулос
Из књиге „Поруке са неба“ (Μηνύματα από τον Ουρανό), издање Светог манастира Панагије Варнакове, Дорида, стр. 60-61