Откривајући себе, морамо започети сопствено исправљање. Када откријем да сам нервозан и нагле нарави, позван сам да се мењам — да постанем кротак и послушан. Ако у себи приметим злобу и мржњу према другима, морам тражити исцељење и учити се незлобивости и праштању. Ако уочим да завидим другима, дужан сам да се ослободим зависти и да унесем једноставност у свој живот. Да престанем да друге посматрам завидним и лукавим оком, и да их гледам простодушно, са спремношћу да будем уз њих — и у њиховој боли и у њиховој радости.
О осуђивању, оговарању и одговорности за сопствену душу
Ако лако осуђујем и оговарам, па чак и клевећем, онда је крајње време да нешто конкретно предузмем. Пре свега, да престанем да се дружим са онима који такође осуђују и оговарају. Да укротим не само свој језик, него и своје уши. Да пазим шта слушам и од кога слушам. Јер ако нешто не чујем и ако нисам радознао да то сазнам, нећу имати ни шта да оговарам.
Веома је важно да се кајем. Ако сам свестан својих грехова, својих падова и свог стварног духовног стања, нећу се усудити да изговарам погрдне речи ни о коме. Моје срце ће бити скрушено и понизно, и нећу се насилно и сурово супротстављати другима.
Ако откријем да се мој хришћански живот своди само на избегавање појединих грехова, морам изаћи из тог стања духовне статичности. Духовно благостање не долази онда када само избегавамо одређене грехе, већ онда када настојимо да се унутрашње изграђујемо и да живимо врлинским животом.
Јер врлински живот не значи просто не чинити зло, него свакодневно упражњавати добро. Не значи само не красти, већ бити милостив и човекољубив.
Врлински живот не значи само не ударити другога, већ га загрлити; не значи не наносити штету, већ саосећати и помагати. Не значи само уздржавати се од хране, већ обуздавати свој его, гладовати за Богом и за ближњима.
Од равнодушности ка живој љубави
Уместо равнодушности, позвани смо да бринемо о другима. Да постанемо ослонац у страдању, у неправди, своме ожалошћеном брату. Али истовремено и да останемо близу онога ко нам чини неправду, ко нас вређа и клевеће. Да не дозволимо да нас сопствени его окрене против њега. Јер у богоугодном животу не показујемо верност Божијој речи само онда када је други поштује према нама, већ онда када је он не држи, а ми ипак остајемо хришћани и поступамо као Христос.
Неки кажу: „Никоме нисам згрешио.“ Али Бог нас неће питати да ли смо некоме нанели неправду, већ шта смо учинили онда када је неправда нанета нама; како смо се понашали када су нас увредили и шта смо узвратили онима који су нас вређали.
Ту се заиста открива наше духовно стање — не онда када се држимо спољашњих правила, већ онда када од другог примимо крст и понижење.
Шта нам је тада чинити? Зграбити ту прилику за смирење, за ћутање, за вежбање стрпљења, молитве, праштања и љубави. Управо тада се показује какав је ко хришћанин: у клевети коју ћемо прећутати, у неправди коју ћемо поднети, у увреди због које ћемо пострадати, у издаји коју ћемо издржати.
Крст као прилика, а не као неправда
Хоће ли наша љубав све то поднети или ће се претворити у мржњу? Хоћемо ли остати мирни или ћемо тражити освету? Хоћемо ли прекорити сами себе када увидимо да смо згрешили или ћемо кривицу пребацити на друге?
Чини ми се да сви ми то разумемо, али не желимо да прихватимо да нисмо онакви каквима бисмо волели да се видимо. Одбијамо да се суочимо са сопственим грешкама — и управо у томе лежи наш проблем. Наш највећи проблем није то што грешимо, већ што не признајемо да грешимо.
Није, дакле, пресудно како се други односе према нама и колико су се огрешили о нас, већ какав је наш однос према њима. Шта нас се тиче шта други чине? Ми ћемо одговарати за оно што смо сами учинили. Одговараћемо Христу — јер Он је наш узор и наше мерило живота.
Зато, пре него што било шта учинимо, погледајмо како је Христос поступао. И пре него што реагујемо на оно што су други учинили нама, сетимо се како је Христос реаговао.
архимандрит Павел Пападопулос
За Фондацију Пријатељ Божији превела: Светлана Розанова
Извор: bogonosci.bg