Почетак јануара мирише на свежину хладног ваздуха, на борове иглице и на слатку арому мандарина. Православни свет у ово време и даље носи празничну светлост. У излозима трепере лампице, са радија се смењују познате мелодије, а Божић се све више доживљава као празник топлине, породице и кратког бекства од стварности.
У нашој машти он изгледа овако: мала дрвена штала, мекана слама, насмејани анђели, уморно али срећно лице Мајке која нежно гледа у Дете. Све је некако на свом месту. Удобно. Безбедно. Човеку дође да пожели да се настани у тој сцени, бар на трен.
Али кад уђемо у цркву и зауставимо се пред иконом Рођења Христовог, та слика се распада. Овде нема удобности. Нема кућице од медењака. Нема топлог огњишта.
Оно што нас гледа са иконе није празнична разгледница, већ нешто много озбиљније. Нешто што нас зауставља и тера да ћутимо. Ово није сцена за опуштање. Ово је сцена судара Неба и Земље.
Црна тачка у срцу празника
Где вам поглед прво пада? Готово увек – у сам центар иконе. Али ту нас чека изненађење. Уместо светлости, уместо злата и сјаја, у средишту се налази нешто што личи на рану.
Зија црна пећина. Троугласта, оштра, потпуно тамна. То је најмрачније место на целој икони. Ниједан други део није тако без светла, тако густо обојен црнилом. И ту, управо ту, положено је Дете.
Ово није случајност. У икони ништа није случајно. Пећина није само склониште од хладноће. У језику иконе она има застрашујуће значење. Древни тумачи су је називали „чељустима пакла“. Не зато што се ту налази неки митолошки пакао, већ зато што она представља стање света без Бога.
Свет у који Христос долази није свет који Га чека раширених руку. То је свет пун пукотина. Свет ратова, неправди, лажи, издаја и смрти. Свет у коме човек често осећа да живи у мраку, чак и кад је све споља осветљено. Икона то не улепшава. Она каже: ево где смо. Ево дубине у коју смо пали. Ево света који без Бога не живи – него преживљава.
И сада долази највеће чудо.
Светлост која не заобилази таму
Обратите пажњу: светлост не обасјава пећину споља. Не пада на њу као рефлектор, не претвара је у сценографију. Светлост улази унутра.
Христос није положен испред таме, као неко ко је победио па се сада не усуђује да приђе. Он је положен у саму таму. У њено срце. Као да икона тихо говори: Бог није дошао у свет који је већ сређен. Није тражио да прво средимо своје животе, да очистимо неред, да упалимо светло, па да Га позовемо. Он је ушао тамо где светла нема.
Ушао је у оно место у које ми често не пуштамо никога – ни друге, ни себе. Ту лежи Дете. Мало. Немоћно. У тами која делује већа од Њега. И управо ту почиње спасење.
Рођен не да би био заштићен, него да би био дат
Погледајмо сада само Дете. Оно не личи на веселе бебе са разгледница. Његово тело је чврсто повијено белим тракама. Те траке су упадљиве. Као да иконописац жели да их приметимо.
Ако смо икада видели икону Христовог погребења, знамо да изгледају исто. Повијено тело. Камена подлога. Тишина.
У најрадоснијем тренутку, Црква нас подсећа на најтежи. Ово Дете није рођено да буде чувано од бола. Није рођено да живи дуг и миран живот. Рођено је да уђе у саму срж људске трагедије – и да је изнутра разори. Рођење већ у себи носи сенку Крста.
Мајка која се повлачи
Један детаљ на икони често збуњује, па чак и узнемирава савременог посматрача. Погледајмо Богородицу.
Она је највећа фигура на икони. Лежи на црвеном одру, исцрпљена после порођаја. Све на њој говори да је Мајка. Ипак, постоји нешто што се коси са нашим очекивањима. Она не гледа у Дете. Не грли Га. Не привија уз себе. Често је приказана окренута од Њега.
Зашто? Зар ту нема мајчинске љубави? Има – али то није љубав која задржава. То је љубав која пушта.
Иконописац нам не показује Марију као мајку која се радује свом детету. Показује нам жену која стоји пред тајном већом од себе. Она зна да ово Дете не припада њој. Зна да ће Њен однос са Сином бити од самог почетка болан. Њен поглед није празан. Он је дубоко замишљен. То је поглед човека који већ сада види да ће радост имати цену. У том ћутању као да одзвањају речи које ће јој касније бити речене: „А и теби самој мач ће пробости душу.“
Она се не окреће из равнодушности. Она се повлачи из понизности. Као да говори: „Нисам овде да Га задржим. Овде сам да Га предам.“ И управо зато, њен поглед често иде ка нама. Ка свету. Ка онима који ће једног дана стајати под Крстом.
Угао у коме нема славља
Док се горе на икони анђели радују, док пастири слушају небеску песму, а мудраци путују са даровима, у доњем делу иконе налази се један тихи, готово неприметан угао. Тамо седи Јосиф.
Не стоји. Не пева. Не радује се. Седи погрбљен, са главом ослоњеном на руку. Изолован. Сам. Поред њега стоји чудна фигура – старац у тамној одећи, ослоњен на искривљени штап. Древно тумачење каже: то је глас сумње. Он не виче. Не прети. Он шапуће.
„Како је могуће да девица роди?“ „То противречи свему што знаш.“ „Преварен си.“
Занимљиво је да тај глас не звучи злобно. Он звучи разумно. Управо зато је опасан. Икона нам овде показује нешто врло важно: сумња није нешто што долази споља, као напад. Она се рађа унутра, тамо где човек покушава да помири оно што види са оним што му је речено да поверује.
Вера која остаје
Икона не избацује Јосифа из догађаја. Напротив – даје му место. Црква као да тиме говори: овде има места и за оне који не разумеју. И за оне који се муче. И за оне који не осећају радост док је други осећају.
Јосиф је икона сваког човека који жели да верује, али не зна како. То је угао у који човек често седа после лоших вести, губитка или умора од света. Сваког од нас који смо понекад седели у том углу, окружени светом који слави, док у нама нема славља. Он не бежи. Он остаје. А понекад је управо то све што вера од нас тражи – да останемо, и онда када разум каже да је све ово превише, превелико, немогуће.
Зашто нас ова икона теши
На крају, поставља се питање: зашто нас овако строга, тамна и немирна икона уопште теши? Зато што не лаже.
Сјајне слике Божића лако се распадају када се сударе са стварношћу.
Са болешћу.
Са губитком.
Са страхом.
Икона Рођења Христовог не обећава да ће ноћ нестати. Она обећава нешто друго.
Она каже: Бог је већ тамо.
У пећини.
У тами.
На месту где смо мислили да Га нема.
У тој тишини, у том мраку, лежи Дете. И ако пажљиво слушамо, можемо чути нешто што мења све – у тами куца живо срце.
Бог се роди. И тама га не обузе.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић