"Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити." (Матеј 11:28)

Милицу сам упознала пре много година, у нашој малој црквеној заједници. Била је то жена тиха и достојанствена, увек са благим осмехом и топлим погледом, веома посвећена својој деци и супругу. Често је долазила на Литургију, а онда је изненада престала. Годинама после, на моје изненађење, видела сам Милицу, у међувремену остарелу, како поново улази у храм. Пришла сам јој, и одмах сам приметила неку промену. Иако је време оставило траг, у њеним очима је био мир, нека унутрашња снага која ме је фасцинирала. Знала сам да је прошла кроз много тога у животу, да ју је сломио губитак супруга, а деца отишла и ретко се јављају. Тада сам схватила да се у њеном животу догодило нешто важно, нешто што је преобразило њену усамљеност и донело јој мир.

Посетила сам баку Милицу једног поподнева, желећи да сазнам тајну њеног мира. Сећам се, када сам ушла у њену скромну кућу, сунце се већ полако спуштало, бацајући дуге сенке по соби. Бака Милица је седела крај прозора, као и обично, али овог пута, осећала сам, нешто је било другачије у њеној тишини. Била је то тишина испуњена миром, а не усамљеношћу.

"Милице, добро ти вече," рекла сам, седајући на столицу преко пута ње. "Дуго нисам била, а видим, ти зрачиш неким посебним спокојством."
Бака Милица се благо осмехну, погледа ме својим топлим очима и рече тихим гласом: "Добро дошла, драга. Седи, одмори се. Има Бога, хвала Му, добро сам."

"Знам, Милице, да си прошла кроз тешка времена," наставих ја пажљиво, "губитак супруга, деца далеко... Знам колико си била везана за цркву са покојним... А после, некако си престала да идеш..."

Бака Милица уздахну тихо, погледа кроз прозор, где се небо бојило вечерњим руменилом, па се окрену мени и поче да прича, полако, као да претура по сећањима:

"Знаш, драга, годинама сам делила живот са мојим супругом... Заједно смо били као једно, и радости и туге смо носили. И црква... црква је била део нашег заједничког живота. Тамо смо налазили мир, духовно укрепљење, заједницу са људима... Али, када је он отишао... као да је и део мене отишао са њим. И црква... одједном је постала претешка. Превише успомена, превише бола ме је везивало за то место без њега. Тако сам престала да идем. Осећала сам се као да је и то једна од радости која је нестала из мог живота. Усамљеност се увукла у мој дом као хладан јесењи ветар, не само физичка, већ и у души... Осећала сам се као путник на пустој стази."

Застаде на тренутак, погледа у своје руке, па настави тихим, али јасним гласом:

"Једне вечери, било је слично вечерашњем, сумрак се спуштао, а ја сам седела у полумраку, осећајући се тако изоловано, тако само. Случајно, или можда ни случајно, отворила сам нашу стару Библију, ону коју ми је он поклонио. Прсти су ми сами кренули преко страница, тражећи нешто, ни сама нисам знала шта. И онда, зауставили су се на познатим речима: 'Дођите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити.' " (Матеј 11:28).

Речи су одјекнуле у тишини собе, као тихи шапат. Биле су то Христове речи, знаш, речи које сам читала много пута, али те вечери су ми звучале сасвим другачије. Као да су биле упућене само мени, управо у том тренутку, у мојој усамљености. Почела сам да размишљам о Христу, о Њему као пријатељу. О Његовој љубави, праштању, нади. Сетила сам се прича из Јеванђеља, о чудесима, о исцељењима, али и о Његовој патњи, Његовом разумевању људске боли. И одједном, у тој тишини, почела сам да осећам нешто што дуго нисам осетила - присуство.

Није то било присуство људског бића, знаш, већ нешто друго, нешто дубље, нешто што је испуњавало празнину у мојој души. Било је то као топла рука на рамену, као тихи глас који шапуће утеху у ухо. Било је то... Христово присуство."

Бака Милица поново застаде, уздахну, па настави, гледајући ме право у очи:

"Знаш, драга, тада сам почела да разговарам са Њим, у молитви. Као што се разговара са најближим пријатељем. Изливала сам Му своје срце, своју усамљеност, своје страхове, али и своје наде, своја сећања. И чула сам, не гласом који се чује ушима, већ дубоко у срцу, одговор - мир, утеху, разумевање. Христово пријатељство није попут људског. Није захтевало посете, телефонске позиве, друштво у шетњи. Било је то пријатељство дубоко у души, пријатељство које је превазилазило све границе времена и простора. Било је то пријатељство које је разумело моју усамљеност, не као нешто лоше, већ као позив на дубљи однос, на интимнији разговор."

Ја сам је слушала пажљиво, упијајући сваку реч. "И шта се десило после, Милице?", упитах је тихо, када је направила паузу.

Бака Милица се благо осмехну, као да се сећа нечег драгог:

"После... после сам осетила мир, неки унутрашњи мир који ме је дуго пратио. И, знаш, следеће недеље... не знам како да ти кажем... осетила сам неки нагон, неку потребу да поново одем у цркву. Био је то тежак корак, драга, веровала или не. Јер, за ту нашу малу светињу, везивале су ме толике успомене... Али, нешто ме је вукло тамо. Осећала сам да је можда управо тамо, на том месту где смо некада деца, супруг и ја заједно тражили мир, сада поново могу пронаћи утеху. И тако сам отишла."

Застаде на тренутак, па настави:

"У почетку... било је тешко. Сећања су навирала, бол се враћао... Осећала сам трему, као да улазим у непознато, иако је то место било тако познато, толико година сам тамо провела. Али, када сам преступила праг, драга моја, то је био такав осећај... Као да ме неко чекао, као да сам се вратила кући. Угледала сам позната лица, осмехе добродошлице... Осетила сам топлину, драга, топлину која ме је одмах окружила."

Узе ваздух, па настави са осмехом на лицу:

"Литургија... знаш, мелодије црквених песама, речи Јеванђеља... све је то одзвањало у мојој души на сасвим нови начин. Осетила сам да нисам сама, да сам део нечег већег, заједнице људи који деле исту веру, исту наду. После службе, људи су ми прилазили, поздрављали ме, питали како сам. Једна млада жена ми је понудила помоћ при изласку, друга ми је поклонила цвет из црквене баште. Знаш, мале ствари, али... тако значе."
Заћута на тренутак, погледа у даљину, па се врати погледом на мене:

"У тим малим гестовима пажње, драга, осетила сам да се Христово пријатељство шири и на људе око мене. Црква, схватила сам, није само зграда, већ заједница пријатеља, место где се љубав дели и умножава. Кроз веру у Христа, пронашла сам утеху не само у личном односу са Њим, већ и у заједништву са другим верницима. И видиш, драга, више нисам сама. Чак ни у тишини вечери, нити у гужви недељне службе. Сада у тишини чујем шапат Пријатеља, а у цркви проналазим лица пријатеља, браће и сестара у Њему, Христу. Усамљеност... па, није нестала сасвим, али је добила неку нову димензију, претворила се у прилику за дубље повезивање са Богом, а кроз Њега и са људима."

Бака Милица заврши своју причу, упутивши ми један од оних својих топлих, мудрих погледа. Сунце је већ зашло, сумрак се гушће спуштао, али у њеној соби, осећала сам, сија нека посебна светлост, светлост мира и наде, светлост Христовог пријатељства.

"Хвала ти, Милице," рекох јој тихо, дирнута њеном причом. "Хвала ти што си поделила ово са мном."

"Нема на чему, драга," одговори она благо. "Ако и једној души помогне моја прича, биће ми драго. Јер, знај, када се свет удаљи, остаје Пријатељ који никада не напушта - Господ Христос. А кроз Њега се отварају врата ка пријатељству и заједништву и у овом свету."

За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић