Застаните на тренутак. Осетите дах јутра што се као благослов спушта на земљу, светлост која кроз прозор милује ваше лице, песму птице коју чујете као први поздрав дана. Све то делује обично, а ипак носи једну тајну: у сваком трептају природе открива се невидљива рука Створитеља. Он није само Творац који је једном покренуо свет, већ и нежни Промислитељ који га сваког часа држи, храни и води.

Инстинкти: невидљива Рука Божија

Погледајте пчелу: без икаквог знања о геометрији, она у свом малом свету гради савршени шестероугао – облик који је истовремено најчвршћи и најекономичнији, као да је у њеном бићу уписана мудрост једног великог Архитекте. Или бебу која зна да сиса пре него што научи да мисли. Пас осећа вашу тугу и тихо спусти главу на колено, као да каже: „Ниси сам.“ Како је могуће да створења која не познају науку и технологију поступају тако савршено?

Инстинкт који је уписан у створење често се манифестује на начине који надилазе чисто биолошку логику, суочавајући нас са питањем: да ли је то случајност или вођство?

Најзанимљивији сведок ове мудрости јесте пчела. Не само да у свом малом свету гради савршени шестероугао, већ се њен рад понекад поклања светињи. Постоји велики број документованих и фотографски веродостојних извештаја о пчелама које, градећи саће на иконама постављеним у кошницама, пажљиво остављају нетакнуто лице и тело светитеља. Овај феномен, који многи скептици одбацују као фотомонтажу, потврђен је директним сведочењима у више земаља, понављајући се годинама. Најпознатији случај везан је за грчког пчелара Исидороса Циминиса (Ισίδωρος Τιμίνης) и манастир Свети Николај.

Понављање феномена искључује случајност једног изолованог догађаја. У једном од најспецифичнијих случајева, пчеле су на икони Распећа прекриле воском лик лошег разбојника, док су ликови Исуса Христа и доброг разбојника остали непокривени.

Наука, наравно, не може доказати чудо или Божанско вођство. Научници су понудили потенцијална рационална објашњења (разлика у површини, топлота/мирис). Међутим, ниједно од тих објашњења не може да обухвати феномен селективног покривања, нити конзистенцију у којој пчеле "поштују" лик. У контексту вере, овај догађај служи као савршена илустрација: док наука тражи физички узрок, верујући види доказ да је инстинкт Виши разум који управља кретањем и најмањег створења.

Најбољи доказ да је у природи уграђена апсолутна мудрост налази се у ономе што људи називају биомиметика. Свет је највећа књига инжењеринга и архитектуре, а свака страница носи невидљиви потпис Створитеља.

Птица гради гнездо савршено обликовано да заштити своје мале. Од термита смо научили како да градимо зграде које се хладе без струје, од чичка смо добили траку која је променила свакодневицу, а од структуре бутне кости Ајфелов торањ. Брзи возови у Јапану добили су свој тихи нос од птице ледоломке, турбине су постале ефикасније захваљујући перајима грбавог кита, а лист лотоса нас је научио како да створимо боје које се саме чисте.

Сваки од ових примера је страница која се сама окреће пред нашим очима, сведочећи да природа није хаотична, већ мудро вођена. Мачка која пада увек зна да окрене своје тело и дочека се на ноге, непогрешива навигација птица селица, које прелећу хиљаде километара и сваке године се враћају на исто место, или голубова писмоноша који, без мапе и технологије, проналазе свој дом користећи земљино магнетно поље – не из знања, већ из унутрашњег упутства – савршеног унутрашњег компаса.

То није слепи случај. То је отисак Божије Мудрости, невидљиво водство које унутар сваког створења чини савршене одлуке.

Драматични докази: животиње као живи радар Божије Промисли

Божија нежност постаје понекад најочигледнија у тренуцима великих природних катастрофа. Док ми, људи, остајемо затечени и беспомоћни, животиње као да чују тихи шапат Божије промисли: „Сада крени.“ Такви тренуци су као оживљене поруке које говоре о Божијој спремности да нас води, чак и кроз најстрашније догађаје.

Цунами: највећи координирани спас (2004)

Када је разорни цунами погодио Индонезију и Шри Ланку, хиљаде људи су страдале. Али сведочења чувалаца у националним парковима показала су нешто чудесно: слонови су кренули ка унутрашњости, птице су одлетеле далеко од обале, а бубе и гмизавци су се сакрили дубоко у земљу.

Током овог катаклизмичног догађаја, животиње су се попут невидљиве руке одвеле на сигурно, као да су већ знале шта долази. Ова чудна координација није могла бити случајна. Научници могу објаснити неке аспекте кроз вибрације, али ниједно „можда“ не може објаснити координисану реакцију свих врста која је ишла у правцу безбедности.

Тихи сигнал пред опасност

Не ради се само о катастрофама попут цунамија. Често, животиње прве осете опасност и то много пре него што су људи схвате шта се заиста дешава.

• Жабе у Аквили (2009): Пет дана пре потреса, жабе су напустиле своје колоније за размножавање. Овај феномен је неоспоран доказ да неке ствари нису случајне.
• Змије у Хајченгу (1975): Масовни бег змија из скровишта довео је до издавања упозорења властима, што је спасило хиљаде живота.
• Древна Грчка (373. п. н. е.): Пре него што је земљотрес уништио Хелику, пацови, змије и ласице су напустиле град. Не можда због неких научних разлога, већ због унутрашњег упутства које их је водило на сигурно.

Докази Божије Промисли нису ограничени само на дивљину. У нашим домовима, пси и мачке постају тихи сведоци Његовог вођења. Широм света постоје хиљаде забележених случајева у којима су кућни љубимци предосетили трагедије и страшне догађаје, попут земљотреса, сатима пре него што су људи доживели њихову сурову стварност.

• Пси: Без икаквог људског знања, пси у секунди мењају своје понашање. Почињу немирно да лају, завијају или упорно вуку своје власнике ка излазу. Њихово тело добија унутрашње упутство да напусти опасно место.
• Мачке: Познате по својој префињеној осетљивости, мачке могу постати анксиозне, одбијати храну или се скривати. Оне као да осећају невидљиви поремећај у околини. Њихов инстинкт није само слепа реакција на физичку промену, већ послушност Вишем Разуму која их води на сигурно.

Управо ови случајеви из личних домова, иако наука често не може да их квалификује као „чврст доказ“ због недостатка контроле и доследности у обрасцима, највише говоре о Божанској нежности. Научници могу да покушају да ово објасне кроз вибрације, звук или електромагнетна поља, али у овим ситуацијама видимо да животиња добија спасоносни сигнал који је далеко изнад њене способности логичког тумачења. То није слепи случај, већ Божија Промисао која директно води створење. Животиња не зна зашто бежи, али њена послушност инстинкту – том тихом шапату – често спашава и њен и људски живот.

У овим догађајима можемо видети да инстинкти животиња нису само биолошки механизми. То су благослови који показују дубље, божанско вођство које се јавља у најважнијим моментима.

Не мора увек бити цунами или земљотрес. Божија Промисао може бити нежна и тихо упозоравајућа.

• Козе на Етни: Пре ерупције вулкана, козе су показивале нервозно понашање, као да су осетиле да се нешто догађа са земљом.
• Птице и Урагани: Дроздови и друге врсте птица мењају своје миграционе руте раније, ако осете да долази интензивна сезона урагана. Њихова послушност показује дубоку спремност да се поштује Божији водич.

Стваралачка Мудрост: Невидљива Рука Божија

Када све ове приче сагледамо, питање које се намеће је: каква је то невидљива рука која води животе ових створења? Тиме се добија дубок утисак да је све у овом свету подупрто Божијом Промисли.

Православно учење о Божијој Промисли показује да ништа није случајно. Бог није само створио свет, већ га активно одржава и води. Животиње су, тако, у својој неупитној послушности, савршени пример те Божије пажње и вођења.

Јеванђеље нам говори: „Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих?“ (Мт. 6:26)

И још конкретније, о најмањим створењима: „Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без Оца вашега.“ (Мт. 10:29)

Овај стих о врапцу је директно сведочанство да је Божија Промисао уграђена у сваку секунду живота – чак и у пад најмањег створења. Животиње нису тога свесне, али њихов живот припада Ономе Ко им је живот дао. И зато се сачувају из послушности, не из знања.

Човек: трагедија и достојанство слободе

Док животиње у тишини следе невидљиви знак, човек је једини који може да се оглуши. И то је наш дар, али и велика одговорност: слобода да бирамо. Али то је и крхкост: слобода да изгубимо оно што нас чува. Дар слободе је као пламен – може да осветли, али може и да спали.

Често чекамо громове и спектакуларна чуда од Бога, али Он нам говори кроз мање, скоро неприметне детаље живота – кроз интуицију, кроз осећај да нешто није у реду, кроз тихи шапат. Али, нама је теже да препознамо ова упозорења јер их гушимо логиком и страхом од губитка контроле.

Све што се десило жабама, змијама, слоновима и мачкама, шаље нам снажну поруку: нема случајности у свету када се пажљиво посматра. Оно што називамо „чудом“ је заправо Божија нежност коју смо коначно приметили. Све остало су чудеса која смо превидели.

Питање над свим питањима

Наш живот зависи од једне једине одлуке: да ли ћемо живети као да смо препуштени слепом случају, или као да смо у рукама Онога који брине и о рани једног малог створења.

И кад човек то једном види, све се мења. Зато, застанимо и упитајмо се: Ако Бог тако пази на жабе, змије и мачке, колико тек брине о мени?

За Фондацију Пријатељ Божији: мр Александар Ђорђевић